Писма са села којег више нема: Ко се боји Срба још
Знам да знаш, али само да те подсјетим: на данашњи дан, послије скоро четири године безумља и страдања ућутало је оружје а проговорио разум – склопљено је примирје којим је окончан Први свјетски рат, највећа Голгота и највећа кланица коју је икада прошао српски народ. Рат у којем су на олтар слободе Срби приложили трећину […]
Писма са села којег више нема: Ко се боји Срба још
Знам да знаш, али само да те подсјетим: на данашњи дан, послије скоро четири године безумља и страдања ућутало је оружје а проговорио разум – склопљено је примирје којим је окончан Први свјетски рат, највећа Голгота и највећа кланица коју је икада прошао српски народ. Рат у којем су на олтар слободе Срби приложили трећину свог одраслог становништва, извојевали величанствене побједе, претрпјели жестоке губитке и оставили безимена гробља од Ваљевске болнице, преко гудура Албаније до Крфа, острва Видо и Зејтинлика. Епопеја пред којом су скинули капу и одали признање у свим савезничким командама и штабовима и која је ушла у уџбенике њихових војних академија. Дан који се обиљежава широм Европе, свуда осим у „проевопској“ Црној Гори.
О рату у којем смо као народ побиједили, рату у којем смо „браћи“ опростили и државом их даривали, знам да знаш све. Као што све знаш и о „миру“ након којег смо, по ко зна који пут, за зленим столовима и иза завјеса, губили и губили. И не само губили, већ на крају, као у оној Андрићевој причи о Аски, увијек били једини кривци за све јер смо, ето, „мутили воду низводно“. Али, све је то историја, „учитељица живота“ пред којом смо ми Срби вазда падали на испиту и понављали, понављали и понављали. И не само у времену за нама, него, ево, и дан – данас, и нигдје као овдје у Црној Гори. У овом, некад славом воздизаном, „Пијемонту Српства“, тај рат никад није завршен и никад није склопљено примирје. Али, сад то није „рат“ са агресорима и освајачима већ рат међу једнороднима. У мору подјела и фронтова у које смо се сврставали, од „клубаша“ и „праваша“, „бјелаша“ и „зеленаша“, четника и партизана, информбироваца и титоиста, реформатора и конзервативаца, униониста и сепаратиста, подјела на оне који су 1918. доживјели и још увијек сматрају остварењем вјековног сна о уједињењу и оне „никад више 1918″, надтрајала је све друге. И траје. И као авет из гроба увијек васкрсава ма и најмањим поводом, а посебно уочи годишњице Подгоричке скупштине. Данас, ево, насрћу на таблу на Старом граду у Будви, сјутра ће се искористити неки други повод, углавном овдашња „ноћ вјештица“ у којој су Срби, они из 1918. а и ови ововремени, домаћи и они „београдски“, наказе које сију страх, никако да престане.
Страх од доминације Срба у јадној, малој, одасвуд угроженој и само од НАТО брањеној Црној Гори, како оних који би да је освоје споља тако и оних који би да је предају изнутра, мантра је која се деценијама користила и још увијек користи за одржавање режима који је од свеколиког историјског наслеђа најревносније чувао своје банковно наслеђе. „Ако Срби дођу на власт“ … онда ће се десити те ово, те оно, биће те овако те онако, али углавном погубно по Црну Гору и њено „дуго путовање у Јевропу“. Ни Марсовцима, ни најстрашнијим „алијенима“ из франшизе „Осми путник“ овдашње грађанство није плашено као Србима и њиховом карикатуралном представом у којој, масни, брадати, закрвављених очију и наоружани камама, само чекају прилику да започну крвави пир. Било какво присуство Срба у органима власти, образовању, војсци, полицији, АНБ, представљано је и још увијек се представља као дефинитиван крај Црне Горе. И зато: „никад више 1918.“, ма шта то значило.
Несрећне и изманипулисане „комите“, носиоци зелених барјака, обожаваоци Крста Зрновог, вајни и набијеђени „академици“, квазиисторичари и још гори политичари, са све Пуром из Котора на челу, или не знају или се праве блесави (што им и није тако тешко) да је Црна Гора била најнезависнија и најслободнија онда када је била – најсрпскија!!! Онда када је била краљевина, са краљем Николом као неприкосновеним сувереном, те 1909. године, у њој је било 95% Срба! Срба са овдашњих огњишта, из редова славне црногорске војске, Срба који су под „тробојком“ и „крсташем“ чували не само своју слободу него прискакали у помоћ браћи која су грцала под туђинском чизмом. И ништа јој није фалило. Жмуре данашњи домобрани пред истином да су Подгоричка скупштина и њене одлуке биле резултат воље вишег процента становништва него што је то било на референдуму 2006. године. Намјерно прећуткују, а ни друга страна се баш и не труди да то истакне, да те фамозне 1918., у међународноправном смислу, није „нестала“ само Црна Гора, која је, свидјело се то неком или не, до тада била држава која је капитулирала. У заједничку државу, вољом народа, „утопила“ се и ништа мање стара, независна и међународно призната држава Србија. Јер, новоформирана држава није била унија Србије са Хрватском и Словенијом које тада нијесу ни постојале, већ заједница Срба, Хрвата и Словенаца. А тадашњи Црногорци су листом били Срби, и то је чињеница. А однос ђеда (избјеглог и пораженог) и унука (побједника) и њихових владалачких претензија… па, давно је речено да на млађима свијет остаје.
Ништа мање лаж је и прича о наводној окупацији Црне Горе од стране српске војске. Истина је да је ослободилачка војска ушла на окупирану територију, гонећи окупатора често га и не сустижући јер су „славни и до зуба наоружани Тевтонци“ главом безбобзира бјежали предвсрпским гуњом и опанком. Као што је истина да су тада српске трупе, у којима се умножавао број припадника других народа, журиле ка обали мора, (а Будва је на мору, зар не) да би спријечиле улазак италијанских трупа и запосиједање јадранског Приморја од Драча до Трста које јој је, Лондонским споразумом из 1915. године, великодушно обећано. А и Црногорско приморје је на Јадрану, чини ми се. Те лажи и полуистине, у црногорској Пандориној кутији преживјеле су, ево, вијек и кусур, и као вампири и данас се хране и прихрањују исоријским лешинама и вијек дуга су подлога размирицама и подјели која никад прије није постојала. Јер, чак и освједочени поборник „никад више 1918.“, историчар Живко Андријашевић, признаде ономад да су се стари Црногорци кроз историју дијелили по разним основама али никад на Србе и Црногорце. Све до Ђиласа који је своју идеолошку грешку, ништа мање тешку од „пасјих гробаља“, признао онда када је са себе скинуо комунистички шињел и кожни мантил.
Ето, знам да ти све ово знаш ништа мање него ја, али не заборави да је repetitio et mater studiorum! И нека те не чуди ова хајка, ово кокодакање и крештање сврака са свих страна. Срби не долазе и не освајају јер су овдје вјековима. Не долазе да поморе и покоре Црну Гору јер су је вјековима бранили ништа мање од „домобрана у зеленом“. Срби су, као и ти исти „зелени“ Црногорци одавде само одлазили. И то углавном у ту исту мрску и окупаторску Србију, да се запосле, школују, лијече… Још од оних 1600 породица чије је ухљебљење у Србији краљ Никола измолио од краља Милана, па све до оног Перовића који, добро ухљебљен на катедри новосадског универзитета, непрекидно ламентира над злехудом судбином „мале“.
На спомен – плочу ослободиоцима Будве српски амбасадор данас није положио вијенац. Шачица острашћених „бојовника“, предвођених сукњом, устала је у одбрану Црне Горе од свега српског, па и од – историје. И, можда је и боље тако. Биједа, нарочито биједа ума, се не примјећује док се потпуно не оголи. Ову будванску не може више да замаскира ни шарени станиол демократије у који је покушава умотати она наша „коалициона“ Јелушићка. Али, мада је данас било прилично студено, мада су се до пред ноћ вукле магле и сипила јесења кишица, није ме спријечило да на празне гробове прађеда, ђеда и стрица положим струк јесењег кукуријека. Прађед Миро у Болдогасону, ђед Лабуд негдје око Зиданог моста, стриц Милорад као Народни херој, у мрском српском Барошевцу, као доказани Срби, а тиме и ништа мање доказани непријатељи и окупатори Црне Горе, узидаше своје кости у њену слободу и, као аманет, оставише нам празне раке и студен – плоче над њима. Да, уколико није гријех, на њих у ове свете дане, положимо стручак блиједоплавих цвјетова. И застидимо се пред њиховом жртвом коју ево и данас брукају и олајавају они исти у име чије су слободе, независности, па и државности, устали и остали у бестрагији. А ти пусти да све иде како иде и како мора, и не осврћи се. Прије или касније, умориће се чопор што кевће за њиховим траговима.
Емило Лабудовић/ИН4С