Црно-бијели мандатар
Признаће свако да није лако бити опозиција ономе ко је био на челу листе коју сте гласали… У посткомунистичким лавиринтима натутали смо у један такав политички ходник… Негдје у мојим поетским записима може се наћи стих: ходник – продужетак улице. Како се све дивно поклопило… Немогуће је прихватити свијет без разлика. Ових дана понешто од […]
Признаће свако да није лако бити опозиција ономе ко је био на челу листе коју сте гласали…
У посткомунистичким лавиринтима натутали смо у један такав политички ходник…
Негдје у мојим поетским записима може се наћи стих: ходник – продужетак улице. Како се све дивно поклопило…
Немогуће је прихватити свијет без разлика. Ових дана понешто од тих (политичких) разлика покушавам да пренесем. Извјесне разлике нису мале, него катастрофалне…
Али, нека их нека се проспу – и предлагачи – и прелетачи – јахало би то на грбачи на свим следећим изборима…
И, приде, градски преформери и спикери, које покупимо са улице, а они на првој испаши, нокат у ледину, или папак како вам драго…
Нисам гласао Кривокапића него листу на чијем је челу био. Вјеровао сам листи на којој свакога познајем, осим поменутог господина…
И, понешто знам о томе, није да не знам. Био сам дио приче кад се одлучивало о носиоцу листе. Да би господин био на челу листе – пристали су и сви са листе, од броја 2 до 81. И, то је истина…
Кривокапић је био апсолутни – анонимус – и тек у постизборне дане, најлак, на мучан начин привикавамо се на њега…
Лично, често застанем да му се сјетим имена, дочим, Кривокапић је опште познато презиме, али по другима. Колико има познатијих и афирмисанијих Кривокапића од нашег Здравка, здраво био..!
Кад помињемо предност анонимуса да поменемо и предност аматеруса, што ће рећи да у будућности не би требали форсирати осредњост као гарантовану пропаст…
И, тако, тај анонимни Кривокапић намамљен библијским текстовима и списима светих отаца, и звонима са звоника, сишао је у народ…
Тако је Здравко постао некаква врста административног – викарног мандатара…
Само, подсјећамо викарног мандатара да је можда задоцнио, и да нема више предполитичких организација које изведете у природу, на излет на Радовче или Тјентиште, да упражњавају утиске о слободи…
(Сомерсето Момо има поучну причу о заглавињалом пастиру. Ријетке су приче које се не могу препричати. Као што се не може препричати ни прича о нашем пастиру Кривокапићу, који је залутао у стадо…)
Не знам шта руководи извјесне ушушкане у безбедну анонимност, да се одједном појаве, и библијски закликују – ево ме…
Што рекли стари људи, тешко му је наћи дамар, или понат, свеједно…
Кривокапић јутрос пласира важну изјаву, али испред ноћи промијени је скоро у цјелости. А, следећег јутра – нигдје ништа није претекло од изјаве…
Исто ради и свештеник Гојко Перовић…
Једне ноћи на некој телевизији каже да је, он, – упознао – овог Здравка са лидерима ДФ – а Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем, и так даљше, и так даљше..
Али, чим вијест преноћи, осване у другом облику: Митрополија је – предложила – оног Здравка здраво био, да буде на челу листе „За будућност Црне Горе“, и благочестиви свештеник Гојко Перовић благоизволи, и из основа промијени изјаву…
Ако се свештенику понекада и омакне некаква којештарија, боже мој, људи смо, али кад у два дана два пута каже нешто сасвим супротно о врло важној ствари, онда се мора занемарити чин, па му се обратити као човјеку који намјерно гријеши и ствара забуну… (Курзивом – намјерно гријеши…)
Иначе, свештеник Гојко Перовић више времена продови по телевизијама, него у цркви…
Морао би припазити да му мантија превише не изблиједи од рефлектора…
Свештеник не би смио да обмањује народ. Не кажем да неће доћи и такво вријеме – или је већ на прагу – али, нашег свештеника морали би спасити…
Вактиле, мој ђед говораше: у цркву се не лаже. Зато су је затворили…
Једно знам: кад будемо опет правили неку сличну листу (а хоћемо брзих дана), са моје стране само ћу упозорити, да опет не улети какав професор из Никшића…
За сва времена доста је један Новак, и један Здравко, здраво били..!
Трећи пут, заиста, треба бити опрезан: наша политичка јавност (као и културна, свакако), често форсира већ поменуту осредњост…
Осредњост сваке врсте форсира се на мјестима неприличним за сличне представе. Нарочито око цркве не би смјели тако нешто затицати. Чак ни осредње пјеснике…
Бећир Вуковић/ИН4С