Дан примирја – дан победе Србије, бре!
Није, господо светска, подрани и крвави српски опанак јуришао уз Кајмакчалан ни због каквог примирја већ- победе! Док сте ви добрано кукавички тек провиривали из ровова српски сељак, тежак, ратник носио је себе већ оплаканог и васкрслог у слободу, не бендајући ништа и никога до Господа и Србије! То што ви прослављате као некакав Дан […]
Дан примирја – дан победе Србије, бре!
Није, господо светска, подрани и крвави српски опанак јуришао уз Кајмакчалан ни због каквог примирја већ- победе!
Док сте ви добрано кукавички тек провиривали из ровова српски сељак, тежак, ратник носио је себе већ оплаканог и васкрслог у слободу, не бендајући ништа и никога до Господа и Србије!
То што ви прослављате као некакав Дан примирја ништа је друго до дан победе славне, небеске српске војске, и тачка!
Простога сељака што није стигао ни волове да распрегне из плугова.
Да наложи бубњару.
Да откује косу.
Да зачешља косу и накриви шајкачу.
Да смота дувана.
Стресе “мученицу” с бркова.
Пољуби мајку у руку, децу у чело, жену у плачне образе.
Да их се нагледа.
Сељака, бре, Србина, што је јоште крварио ђедове и очеве ране.
Ране се у нас, вајна господо, дарују ко знамење.
Славом, иконом и ранама се Србин заветује.
“Помаже Бог” и “Срећне ти ране, јуначе”- вели род мој.
Но, ништа су ране да уставе Србина кад се узјогуни, наљути, зајуриша…
Кротак ко јагње док му не дирнеш у ране, а онда џаба и да га располутиш- гази опанак а труп га престиже…
Само ви славите Дан примирја, наздравље и спасење било, но да вам није живих опела било јоште бисте провиривали из ровова!
Не зна Србин где ће зајутрити али зна где ће погинуту- свукуд где су му ране, а ране му разасуте где год је ваљало устати против силних, мрских, поганих, већих…
Где сте ви шапутали о слободи српска је глава на сав глас певала о њој!
Одрубе је, скотрљају низ јарак ил јендек- а она пева, повије обрве преко очију, намршти се па назове: “За мном,јунаци”!
Чучали сте у рововиама, ћутали и чекали да мртве српске главе огласе слободу па да јурнете за опанцима без ногу, ногу без трупа, трупа без главе, главе без очију, а очи…очи пуне неба, Господа, ливаде и приземљуше с краја видика, деце сабране око уплакане мајке, а мајка тужи и благосиља крваву шајкачу.
Што је испратила- то је дочекала…
Ране одјуриле зором, ни плугове нису распрегле- ране дојуриле зором…
Дан победе Србинове, бре!
Победе за све вас што нас мерите и премеравате ко стоку ваљамо ли вам или не у друштву..?
За све вас што живи нисте могли сустићи мртве!
За вас, господо вајна, што орете и преоравате гроб Србинов, јер не за Србин где ће озорити али зна где ће погинути…
Не зна куд ће му дан али зна куд ће му живот.
Не зна где ће му глава, али зна где ће му образ и част.
Дан победе Србинове, бре!
Опанка, брка и шајкаче што слави живот и кад му кроз ране точи.
Ране ко завет и знамење!
Ту где сте данас, господо, ту је Србин одавно био!
То што славите- Српкиња је оплакала и посветила још с рођења!
То где нас премеравате ваљамо ли- Србин је костима уметрио!
Ту где нас гостите – одавно смо домаћи!
Ту где наздрављате слободи- српска је глава певала док су ваше с рамена шапутале!
Ту где поносно подижете знамења- Србин је ономад небо развијорио…
Дан победе Србије – када живи нису могли стићи крваве опанке…
Михаило Меденица/ИН4С