Bivša haška tužiteljka Carolyn Edgerton: Lekcije iz BiH primeniti u Ukrajini
Edgerton je bila tužiteljka u procesu protiv bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, osuđenog na doživotni zatvor zbog ratnih zločina i genocida u Bosni i Hercegovini (BiH), kao i u slučajevima protiv drugih političkih i vojnih lidera BiH.
Nakon ruske invazije na Ukrajinu, angažovana je kao pravna konsultantkinja, a njen rad fokusiran je na slučajeve seksualnog nasilja u ratu.
"Što duže radim u Ukrajini, to više vidim paralele sa Bosnom i Hercegovinom", rekla je Edgerton u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Carolyn Edgerton je konsultantkinja međunarodne organizacije "Women's Initiatives for Gender Justice", a učestvovala je na skupu Fonda za humanitarno pravo u Beogradu na kojem je analizirano procesuiranje ratnih zločina u zemljama bivše Jugoslavije u proteklih 20 godina.
RSE: Koja se iskustva iz priprema suđenja za zločine u Bosni i Hercegovini mogu primeniti u sadašnjim istragama u Ukrajini?
Edgerton: Kada se vratite i vidite uticaj nekih odluka koje smo doneli pripremajući se za suđenja, te lekcije postaju sve očiglednije.
Kada govorimo o zločinima seksualnog nasilja, postoje stvari koje su se tada razvile i koje su postale standardna praksa u međunarodnim krivičnim suđenjima, a to je pristup istragama, svedocima i preživelima iz rodne perspektive.
Ključne reči koje često čujete u međunarodnoj diskusiji su da žrtva mora da bude u fokusu. Cilj ovog pristupa je da razume žrtvu i odgovori na njene potrebe.
To su stvari koje smo naučili i sada su to poruke koje međunarodna zajednica prenosi pogođenim zajednicama i svima koji rade u tim oblastima, kao što je slučaj u Ukrajini.
Prepoznali smo i to da se seksualno nasilje u sukobima nikada ne događa izolovano.
Nerealna očekivanja
RSE: Vidite li sličnosti između Bosne i Hercegovine i Ukrajine?
Edgerton: Što duže radim u Ukrajini, to više vidim paralele. I iznenadilo me je što međunarodna zajednica nije uzela u obzir lekcije koje je trebalo da nauči iz ratova devedesetih kako bi poboljšala odgovore na situaciju u Ukrajini.
Neke od tih lekcija se odnose na negativni uticaj kratkoročne politike međunarodne zajednice i na nerealna očekivanja.
Primere za to smo čuli ovde (na konferenciji u Beogradu), a odnose se na prebacivanje više od 800 predmeta ratnih zločina u Bosni pravosudnom sistemu zemlje u tranziciji ili izazove koji su proizašli iz ogromnog broja slučajeva koje je EULEX (misija Evropske unije na Kosovu) preneo na kosovsko tužilaštvo - 900 slučajeva ratnih zločina i 2.000 slučajeva nestalih osoba.
Postoje stvari koje se skoro odvijaju gotovo paralelno, kao na primer da Ukrajina ima strašan manjak sudija. Popunjavanje tih mesta i provera trenutnih sudija kako bi se rešio postojeći zaostatak će biti dugotrajan proces. To je veoma slično situaciji u Bosni i Hercegovini kada smo prelazili u postratno razdoblje.
Stigma i stereotipi
Druga sličnost je rasprostranjenost stigme, rodnih stereotipa i diskriminacije u zakonima, procedurama i praksama u Ukrajini i Bosni i Hercegovini kada je u pitanju nasilje nad ženama, uključujući silovanje i druge oblike seksualnog nasilja.
Neki primeri koje će svi prepoznati, a dolaze iz sudskih odluka, jesu mit da silovanje "u većini slučajeva" uključuje fizičku silu. Iza ove zablude stoji mit da bi žene ako su stvarno silovane pružile verbalni ili fizički otpor i zvale pomoć ili se borile.
Silovanje nije zločin iz strasti ili bioloških nagona. Silovanje je pitanje moći i kontrole. U svakoj situaciji.
Ukrajina još uvek ima brojne krivične zakone, pravila, prakse i procedure koje su diskriminatorske. Nisu usmerene na žrtve i nisu u skladu sa najboljim praksama.
U Ukrajini prijavljeno skoro 150 hiljada zločina
RSE: Šta je to što su istrage u Ukrajini do sada otkrile?
Edgerton: Kancelarija tužioca trenutno ima više od 148.000 slučajeva prijavljenih ratnih zločina. To je zastrašujuć broj za bilo koji sistem, domaći ili međunarodni.
Od tog ogromnog broja do sada je registrovano svega 376 slučajeva seksualnog nasilja u ratu – 262 muškarca, 104 žene, 10 devojčica i dva dečaka.
Ovo pokazuje da ljudi, a posebno žene, i dalje ne prijavljuju nasilje iz razloga o kojima sam govorila. One se boje im neće verovati. Ne očekuju nikakav uspeh jer nemaju nikakve potvrđujuće dokaze. Boje se da će biti odbijene.
Ponekad su njihove trenutne potrebe mnogo urgentnije od prijavljivanja nasilja policiji.
Kada razmišljamo o nasilju nad ženama u situaciji konflikta, važno je setiti se da se to ne dešava uvek organizovano, kao što smo videli u Bosni i Hercegovini, gde je slučaj Foče glavni primer.
Ono što vidimo u Ukrajini je da se ovi zločini nad ženama mogu dešavati na bivšim okupiranim ili trenutno okupiranim teritorijama gde su one izolovane, ranjive, gde nemaju pristup podršci i gde neprijavljivanje seksualnog nasilja može značiti izbegavanje gorih posledica.
Može, na primer, značiti zaštitu njihovih porodica. Može značiti pristup hrani, generatoru za struju, telefonu. Toga moramo biti svesni kada dokumentujemo i istražujemo ove slučajeve.
Nepoverenje u sistem
RSE: Na osnovu vašeg iskustva, teškoća i izazova o kojima govorite, šta će biti potrebno za podizanje optužnica?
Edgerton: Potrebno je vreme jer rat i dalje traje i ljudi će otkrivati zločine na svoj način i u svoje vreme.
Ono što bi moglo pomoći na putu ka pravdi jeste ono o čemu sam govorila. Ljudi moraju da izgrade poverenje u državne vlasti. Moraju biti sigurni da će njihova bezbednost, sigurnost i privatnost biti zaštićeni. Kao što sam rekla, ljudi sada možda imaju hitnije potrebe od prijavljivanja zločina.
Konačno sam ubedila oca': Žena koja je dala snagu majci silovanoj u ratu
Žene veće od traume: Kako preživjeti ratno silovanje
Širom Ukrajine postoji duboko nepoverenje u pravosudni sistem iz različitih razloga i preživeli radije traže pomoć od civilnog društva, jer su sigurniji da će njihova privatnost biti zagarantovana, da će imati bolje šanse za pristup podršci.
Potrebni su koherentni odgovori i efikasna saradnja. Mislim na koordinaciju na terenu kako bi se pri građenju bilo kog slučaja protiv počinilaca, omogućio rad u sistemu koji treba da analizira obrasce zločina, kako bi oni mogli da se povežu.
Odnos prema žrtvama
RSE: Da li su žrtve seksualnog nasilja u ratu u BiH dočekale zadovoljenje pravde? Izveštaji međunarodnih organizacija procenjuju da je od 1992. do 1995. godine silovano od 20.000 do 50.000 žena, devojčica i muškaraca.
Edgerton: Odgovor nije na meni jer su pravda i ideje o pravdi veoma individualne.
Ohrabrila bih organizacije civilnog društva koje rade sa žrtvama, kao i državne vlasti, da razmisle o tome kako su se odnosili prema žrtvama. Da li su ih slušali, da li su razumeli njihove želje, potrebe i interese.
Ako ikada želimo da dođemo do tačke u kojoj se seksualno nasilje neće ponavljati, u kojoj će žene moći bezbedno da pristupe pravdi i da osećaju da imaju podršku, treba da prestane da se pravi velika razlika između seksualnog nasilja u ratu i klime patrijarhata, diskriminacije i stereotipa koji i dalje postoje u zemljama bivše Jugoslavije, kao i u mnogim drugim mestima u svetu.
Ako razmišljamo da u fokus stavljamo žrtvu, imamo obavezu da se pozabavimo suštinskim uzrocima nasilja nad ženama. Treba da razmišljamo o tome šta možemo preduzeti kako bismo okončali diskriminaciju i reformisali zakone koji su diskriminatorski, bilo u tekstu ili u načinu na koji utiču.
Takođe, potrebno je osigurati da rodni stereotipi ne utiču negativno na analizu dokaza.
Ako se ne postigne pravda na nacionalnom nivou, nećemo imati nikakve garancije da se ova kršenja neće ponoviti. Smatram da su ta suđenja izuzetno važna.
RSE: Primećujem da ste veoma emotivni kada o ovome govorite, kako se osećate kada se vratite na rad u Bosni i Hercegovini?
Edgerton: Daću vam odgovor koji možda ne očekujete, a tiče se ljudi koje sam upoznala u Bosni i Hercegovini, žena sa kojima sam radila i njihove snage.
Imam utisak da, bez obzira na sve teškoće, gotovo svaka žena koju sam srela gleda jako usmereno ka budućnosti.
To je verovatno deo onoga što me motiviše da nastavim da radim u ovoj oblasti.