Studentski politički zemljotres u Srbiji
Bilo je reči o atmosferi napetosti i nezadovoljstva koja se širi Srbijom, o tome zašto više nema velikih protesta na kojima je učestvovalo po nekoliko desetina hiljada ljudi, već sada manji protesti i štrajkovi spontano izbijaju na sve strane i da li je vlast u panici, pa šalje svoje pristalice da nasrću na građane koji mirno protestuju, čak i na studente i srednjoškolce što izaziva bes građana.
Razgovaralo se i o tome zašto su se studenti, za koje je vladalo uverenje da su apolitični, sada masovno pobunili i traže odgovornost vlasti za novosadsku tragediju, da li se gestovi građanske neposlušnosti, poput akcije “Zastani, Srbijo“ i blokade fakulteta, mogu proširiti na celu zemlju, pa da dođe do generalnog štrajka, kako se opozicija ponaša u sadašnjoj situaciji, da li svojim akcijama vraća poverenje građana, da li će predsednik Vučić pokušati da se izvuče iz sadašnje krize raspisivanjem vanrednih izbora što je do sada uvek radio u sličnim situacijama, kao i o tome da li je Vučićev režim u ovom trenutku uzdrman više nego ikada.
Omer Karabeg: Kako biste opisali današnju atmosferu u Srbiji? Svakodnevno vidimo na desetine protesta i štrajkova. Čini se da je nezadovoljstvo veće nego ikada otkako je Vučić došao na vlast.
Dušan Spasojević: Ovo je svakako najveći izazov za njega. Svaki dan vidimo veliki broj protesta koji se šire, priključuju im se novi fakulteti i nove institucije i to je nešto na šta nismo navikli. Postoji veliko nezadovoljstvo koje je našlo način da se politički manifestuje. Mislim da prvi put posle nekoliko godina u Srbiji vlada politička neizvesnost. Potezi vlasti koji su ranije prolazili bez ikakve reakcije građana sada dolaze u centar medijske i društvene pažnje.
Dragan Popović: Nakupilo se nezadovoljstvo koje potiče iz sasvim različitih izvora. Tragedija u Novom Sadu bila je neka vrsta katalizatora društvenog nezadovoljstva. I ono je pokuljalo na sve strane. To se vidi po tome što se priključuju i institucije koje se do sada nisu baš mnogo uključivale u takvu vrste borbe. Mislim pre svega na fakultete, čak i na cele univerzitete što sadašnjoj situaciji daje potpuno novu dimenziju.
Mnogi su tvrdili da nikada više nećemo gledati studentske proteste, da je to vreme zauvek prošlo, ali izgleda da nije tako. Nezadovoljstvo je zahvatilo najpotentniji deo društva - mlade ljude. Ne samo studente, već i srednjoškolce što je ozbiljna razlika u odnosu na sve što smo do sada imali.
Razbarušena pobuna
Omer Karabeg: Nema više velikih protesta na kojima je bilo po nekoliko desetina hiljada ljudi. Sada svaki čas izbijaju manji protesti. Vri na sve strane. Da li je to nova strategija opozicije ili se sve to dešava spontano?
Dušan Spasojević: Meni se čini da se zasad sve dešava spontano. Reč je o stihiji, a stihija i spontanost su autentični i jako je teško smisliti strategiju protiv njih. To je prednost spontanih protesta, a mana je što ih je teško kontrolisati, što niste sigurni u kom trenutku ko govori, kako se kreću blokade i šta će se dešavati za dva-tri dana. Tako da ja mogu da zamislim scenario u kojem sve ovo traje još tri meseca, ali i scenario u kojem će se sve završiti za dva-tri dana nakon nekog novog događaja koji će nas izbaciti iz koloseka.
Što više vreme prolazi, studentske organizacije se sve više koordinišu, pomažu jedni drugima što je jako važno. Gradi se neka vrsta fronta. Nisam siguran da je reč o nekoj ozbiljnoj strategiji i da neko kontroliše stanje na terenu. To je specifičnost situacije u kojoj se nalazimo i, čini mi se, da je zbog toga ona problematična za vlast.
Dragan Popović: Gotovo sam siguran da nema nikakve specijalne strategije. Ovo nisu stvari koje se organizuju, niti su rezultat plana i strategije. Retko kad ćete čuti da neko pledira za takvu vrstu borbe protiv autokratskog režima - bez strategije i bez organizacije. Ali ovde se pokazalo da je protivnik vlasti, da se izrazim vojničkim rečnikom, razvučen širom fronta. Na sve strane se pojavljuju zahtevi, protesti, bune, ljudi traže odgovornost zbog tragedije u Novom Sadu, bore se protiv litijuma, pokušavaju da spreče rušenje Savskog mosta u Beogradu, protestuju protiv rušenja hotela Jugoslavija.
Vlast se pogubila u svemu tome. Kada se borba vodi na mnogo frontova, autokratska vlast nije u stanju da to kontroliše. Autokratske vlasti zavise od odluka koje se donesu na vrhu. I koliko god da je sposoban i koliko god da ima plaćenih savetnika onaj koji je na vrhu ne može da zapuši sve rupe. Uostalom, Srpska napredna stranka nema baš neke kreativne ljude, a i kad bi ih imala, niko nema dozvolu da sam nešto preduzima, već se čeka se odobrenje s Andrićevog venca. Tako da imamo paradoksalnu situaciju da je ova razbarušena pobuna uzdrmala režim više nego mnoge ozbiljnije akcije do sada.
Benzin na vatru
Omer Karabeg: Može li se reći da su ljudi besni na vlast, da im je prevršilo, da je to osnovni motiv nezadovoljstva i pobune?
Dušan Spasojević: Mislim da jeste i da je sadašnji bes izazvan reakcijom vlasti na novosadsku tragediju, ali on se skupljao godinama. Novosadska tragedija je, kao što je rekao kolega Popović, bila katalizator koji je ogolio situaciju. Ne treba zaboraviti da su najviši predstavnici vlasti u prvim satima nakon što je nadstrešnica pala i pobila toliko ljudi krenuli sa spinom da nadstrešnica nije bila renovirana i da oni uopšte nisu krivi. To odsustvo empatije, odsustvo svake ljudskosti proizvelo je bes. To je zapravo dolilo benzin na vatru koja je tinjala već duže vreme i proizvelo eksploziju koju sada gledamo na ulicama i u fakultetima u Srbiji.
Dragan Popović: Građani su besni na vlast. Mešaju se razna osećanja, ali bes je svakako prisutan. Bes motiviše ljude na proteste, ali može biti i opasan za one koji žele da sruše vlast i vrate demokratiju u Srbiju. Bes nas često vodi u iracionalnost. Zato je važno da ne dopustimo da nama previše ovladaju osećanja, koja su prirodna i od kojih ne možemo da pobegnemo, jer to može da bude opasno u borbi protiv ovako moćne vlasti.
Omer Karabeg: Da li je tragedija u Novom Sadu bila prekretnica? Prema istraživanju Demostata, koje je rađeno pre novosadske tragedije, dve trećine građana je izjavilo da je zadovoljno svojim životom. Sada izgleda da nije tako.
Dušan Spasojević: Tragedija u Novom Sadu je uzburkala društvo i u prvi plan izbacila neke nove ljude koji osporavaju vlast. A onda je to ohrabrilo i onaj deo ljudi koji su rekli da su zadovoljni svojim životom, pa su i oni shvatili da je potrebno da se pobune. Meni su studenti zanimljivi jer na njih gledamo pomalo iz romantičarske vizure 1968. i devedesetih godina. Ali današnji studenti su dosta drugačiji. Manje su zainteresovani za politiku. Bar je tako izgledalo. Zato deluje neverovatno da su se danas u ovakvom broju angažovali.
Ako se na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu - koji je bar za nas sa političkih ili društvenih nauka simbol vrlo pragmatičnog, depolitizovanog fakulteta, okrenutog tržištu - na protestnom plenumu okupi dve-tri hiljade studenata, to je politički zemljotres. Novosadska tragedija donela je tu promenu.
Dragan Popović: Ne treba zaboraviti da su neki od poginulih u toj tragediji bili i studenti. Jedan od prvih fakulteta koji je krenuo da izlazi na ulicu i da se buni bio je Filološki fakultet odakle je bila jedna studentkinja koja je poginula. Nije to samo pobuna protiv stanja u društvu, nego je i njihova koleginica izgubila život zbog očigledne korupcije i javašluka vlasti. Moram da kažem da sam iznenađen masovnošću studentske pobune. Nisam siguran da umem da objasnim uzroke ali, bez obzira kako se ovo završilo, čini mi se da je društvo već na ogromnom dobitku.
Razbijen je mit o apolitičnosti mladih ljudi. Do sada je vladalo uverenje da su mladi ljudi apolitični, da neće da se mešaju, da samo gledaju kako da obezbede dobar posao ili da pobegnu preko granice. Međutim, ova masovnost i odlučnost studenata, hrabrost s kojom se suprotstavljaju batinašima koje je vlast na njih šalje, govori da imamo ozbiljan pomak u društvu. Bez aktiviranja novih generacija ovo društvo nema šansu. Pao Vučić sutra ili ne, mi smo osuđeni na propast ako nemamo mladu generaciju koja je spremna da uzme aktivno učešće u javnom životu u Srbiji.
Batinaši
Omer Karabeg: Kako vlast reaguje? Čini se da sada radi ono što ranije nije radila. Tera građane koji su članovi Srpske napredne stranke da se fizički sukobljavaju sa građanima koji mirno protestuju. Gura li to Srbiju u neku vrstu građanskih sukoba?
Dušan Spasojević: Zaista je neverovatno da vlast šalje svoje ljude na te male blokade koje zaista ne predstavljale nikakav izazov. Zašto oni to rade? Plaše se onoga što se vidi na ulici, a to je da niko od građana ne želi da javno stane i brani Srpsku naprednu stranku. Batinašima se suprodstavljaju ne samo pristalice opozicije, nego i studenti, pa čak i srednjoškolci. Vidimo studente i srednjoškolce kako u blokadama na ulicama trpe njihove uvrede i napade, pa kad zatreba i uzvrate udarac. To je nešto što da sada nismo gledali i to je prilično zabrinjavajući signal za Srpsku naprednu stranku.
A sve su to oni zakuvali zbog toga što ne dozvoljavaju nikakvo drugačije mišljenje, nikakvu opoziciju, nikakav pluralizam i to im se sada vraća kao bumerang. Njihova bahatost sada dolazi na naplatu i ulazimo u izuzetno kritičnu situaciju. Stvarno nemam pojma kako će ovo da se razvija.
Dragan Popović: Pretpostavljam da je njihov plan bio da ti ljudi, koji nasrću na blokade, deluju kao slučajni prolaznici. Ali sve je to ispalo traljavo. Ko će verovati čoveka koji usred podneva zahteva da mu se omogući prolaz kroz blokadu i nasrće na građane jer navodno vodi dete u vrtić. Jedna je stvar kad pošaljete nekog ko će da provocira opozicione lidere Boru Novakovića ili Mariniku Tepić, a sasvim je druga kada ga pošaljete da se fizički obračunava sa studentima i srednjoškolcima. To se neće dopasti ni Vučićevim biračima.
Omer Karabeg: Akcija “Zastani, Srbijo” i blokade fakulteta su gestovi građanske neposlušnosti. Mislite li da će se to širiti, da može da zahvati celu Srbiju, pa da u jednom trenutku cela Srbija stane u znak protesta?
Dušan Spasojević: Od masovnosti protesta zavisiće kakav će biti ishod ove političke krize. Sada imamo vrlo rapidno širenje studentskog protesta. Gradovi na različite načine obeležavaju tragediju. Recimo, nekoliko gradova je otkazalo novogodišnje dočeke.
Dragan Popović: Ne vidim da je u skorijoj budućnosti takav scenario moguć, mada nisam mislio ni da su moguće ovako masovne studentske demonstracije - tako da nisam dobar prognozer. Za generalni štrajk je potrebna jaka organizacija. Nema generalnog štrajka dok ne stanu velika javna preduzeća poput Elektroprivrede Srbije, ali još uvek nema uslova za tako nešto.
Koliko znam, bilo je pokušaja da se organizuju protesti u nekim javnim preduzećima i to zasada nije uspelo. Moguće je da se protesti sa fakulteta preliju na ulice i trgove da ljudi počnu da blokiraju saobraćajnice, ali ne vidim da je generalni štrajk realna mogućnost.
Omer Karabeg: Kako se opozicija ponaša u ovoj situaciji?
Dušan Spasojević: Mislim da se opozicija poslednjih nekoliko nedelja ponaša prilično dobro, mnogo bolje nego u nekim ranijim krizama. Nakon prvih par nedelja pasivnosti sada su aktivni. Prihvatili su borbeniji, možda malo incidentiji način ponašanja prema vlastima. Čini se da rade prilično dobro. Biraju prave teme i ulaze u sukob sa represivnim organima i u skupštinama i na ulici.
Naravno, njihova početna pozicija je jako slaba, opozicija je previše atomizirana i sa čitavim nizom problema i to ne može da nestane preko noći, ali problemi mogu da se smanje ako postoji ova vrsta entuzijazma kod građana i studenata.
Dragan Popović: Vidi se napredak u delovanju opozicije. Njihova borba je odlučna, ponekad na ivici incidenta, ali važno da se ne pređe granica. Birači, posebno takozvani meki trbuh SNS-a koji mora da pređe na stranu opozicije ako želimo da srušimo Aleksandra Vučića, sigurno ne podržavaju nikakvo nasilje. Zastrašeni su jer se njima vlada strahom i oni se plaše bilo kakvog nasilja.
Zato je dobro što opozicija vodi borbu u zgradama institucija i ispred tih zgrada - u Skupštini Srbije, ispred zgrada tužilaštva i policije u Novom Sadu. Na taj način pokazuju građanima da su te institucije otete, da moramo da ih u demokratskom procesu oslobodimo i vratimo građanima.
Vučičeva igračka
Omer Karabeg: Do sada je Vučić krize rešavao raspisivanjem vanrednih izbora koje je redovno dobijao. Da li će to uraditi i sada?
Dušan Spasojević: Pretpostavljam da to jeste opcija ukoliko mu drugi pokušaji ne daju nikakav rezultat. On je već nudio nekakav savetodavni referendum gde bi se građani Srbije izjašnjavali o njemu kao predsedniku što je potpuni nonsens. Opozicija ne bi smela da prihvati nikakve izbore. Naravno, opozicija ne može da spreči vlast da obori vladu i da raspiše izbore, ali ovo je drugačiji tip krize i jasno je da se ona ne može rešiti izborima, pogotovo ne u sadašnjim izbornim uslovima.
Raspisivanje izbora mogla bi biti velika Vučićeva greška poput one koju su učinili Boris Tadić 2012. i Slobodan Milošević 2000. godine. Uopšte nisam siguran kako ovo što se sada dešava utiče na javno mnjenje i da li pada rejting Vučića i Srpke napredne stranke. Bilo bi neobično da ostanu na rejtingu kakav su imali do novosadske tragedije.
Dragan Popović: Ne treba isključiti vanredne izbore jer ih je bilo i do sada. U normalnim državama vanredni izbori se održavaju ako vlast izgubi većinu u parlamentu što se ovde nikad nije desilo od dolaska Vučića na vlast. Tako da su svi vanredni izbori, a bilo ih je pregršt, bili volja jednog čoveka. On izbore koristi kao igračku i to je opasnost za sistem u Srbiji. Mislim, međutim, da bi za Vučića bilo veoma rizično da sada raspiše vanredne izbore.
Na prošlogodišnjim decembarskim izborima i pored bojkota i neravnopravnih uslova, on zamalo nije izgubio treći grad po veličini u Srbiji. Polovina građana, koji izlaze na izbore, konstantno glasa protiv ove vlasti. Drugo je pitanje zašto se to ne kapitalizuje.
Prekretnica?
Omer Karabeg: Da li je u ovom trenutku Vučićev režim uzdrman više neko ikada do sada?
Dušan Spasojević: Rekao bih da jeste, ovo je bez dileme najveća kriza koju smo do sada imali. Može se porediti sa prošlogodišnjim protestima nakon masovnih ubistava, ali je ova sadašnja kriza drugačija, šira, ima studentski front i nema vezu samo sa političkim strankama. Iz te perspektive ovo je sigurno najveća kriza sa kojom se Vučić suočava.
Dragan Popović: Nikada do sada Vučić nije bio u ovolikoj meri uzdrman i to nema mnogo veze sa brojem ljudi na ulicama. Mnogo više ima veze sa svim ovim o čemu smo pričali, a to je novi kvalitet - studenti se bune, građani se vrlo odlučno suprotstavljaju vlasti i vrlo jasno stoje iza svojih zahteva.
O dubini krize govori i panika u redovima vlasti, ludost sa slanjem batinaša i njihova retorika koja je sve oštrija i oštrija, ali u toj oštrini već prelazi u paradoks, u nešto što se više ne doživljava ozbiljno. Vlast je, dakle, vrlo uzdrmana što naravno ne znači da će uskoro da padne, ali ovo što se dešava je važan korak u demokratizaciji Srbija.
Omer Karabeg: I na kraju, da se vratimo pitanju iz naslova emisije. Kuda ide Srbija? Da li je u ovom trenutku na prekretnici?
Dušan Spasojević: Srbija jeste na prekretnici. Kuda trenutno ide - teško je reći, ali nadam se da smo krenuli uzbrdo jer svaki naredni korak u smeru kojim smo do sada išli bio bi mnogo tragičniji od onoga što smo videli u Novom Sadu.
Dragan Popović: Mislim da smo polako krenuli da izlazimo iz krize. To će verovatno da potraje, neće ići brzo, mada se ovo što se sada dešava, dešava neverovatno brzo, studentska pobuna je planula kao požar. Teško je predvideti kako će se stvari u Srbiji razvijati, ali mislim da danas imamo više razloga da budemo optimisti nego što smo imali tokom cele 2024. godine.