Bivša zatvorenica separatista u Ukrajini tvrdi: Niko ne želi da ostane tamo

Autori: Oleksandra Vagner, Toni Vesolovski; Priredila: Gordana Ćosić

Tetjana Hončarova je 2. juna 2016. godine pozvana na "intervju" od strane takozvanih službi bezbednosti ruskih separatista koji su kontrolisali grad Donjeck na istoku Ukrajine. To će biti poslednji put kada je videla porodicu i prijatelje u naredne tri i po godine.

Optužena za špijunažu, Hončarova je bila pritvorena godinu i tri meseca u takozvanom Ajsoljacija centru (Isolyatsiya center) koji je u vremenima pre konflikta bio napuštena fabrika pretvorena u umetničku galeriju. Separatisti su zauzeli zgradu ubrzo nakon što su u maju 2014. godine preuzeli kontrolu nad gradom Donjeckom, dok su borbe izbile širom Donbasa u sukobu protiv snaga Kijeva u kojima je do danas poginulo više od 13.000 ljudi.

Separatisti su ovu zgradu koristili za ispitivanja i mučenja onih za koje su smatrali da su nelojalni njihovom ruskom režimu, stoji u izveštajima ljudi koji su tamo bili zatvoreni, uključujući Stanislava Asejeva, blogera i novinara koji je između ostalog radio i za ukrajinski servis RFE/RL.

Hončarova je ostatak vremena u pritvoru provela u ženskoj kaznenoj koloniji na istoku Ukrajine pod kontrolom separatista, gde su je neke zatvorenice, podstaknute navodima ruskih državnih medija, označile kao "izdajicu".

Ovaj mučan period završio se 29. decembra kada je oslobođena kao deo razmene zarobljenika "svi za sve" u blizini grada Gorlovka.

Ta razmena, od navodno oko 200 zarobljenika, obuhvatala je Ruse, borce iz separatističkih redova, osuđene teroriste i civile i vojnike koji su dugo bili pritvoreni u otcepljenim regionima.

'Moskovski akcenti'

Hončarova je rekla da je, nakon što su separatisti preuzeli kontrolu nad Donjeckom, počela da pruža informacije ukrajinskim bezbednosnim službama. Nije odavala nikakve stroge tajne, već je, kako je rekla, prenosila samo ono što je primećivala na ulicama svog rodnog grada: kretanje vojne opreme i boraca kroz ulice. Informacije su predavane tajno u aktovkama.

"Nije bilo teško živeti u centru grada... Nisam ni morala da idem na periferiju, gde je bila koncentrisana vojna oprema i gde je bilo granatiranja. U centru je bilo tiho i mirno. Tamo ste mogli čuti samo odjeke pucnjeve, ali istovremeno je bilo puno mesta gde je bilo vojnih jedinica", rekla je Hončarova u nedavnom intervjuu ruskom servisu RFE/RL. "Dakle, vi idete na posao ili napuštate posao, ulazite u prodavnicu, pa čak i ako to ne želite, sve to vidite."

Kako je rekla, u tim prvim danima, bilo je jasno da su ruska vojna oprema i vojnici bili među separatistima koji se kreću gradom.

"Da, u prvim godinama, 2014, 2015. Oni tada čak nisu ni menjali oznake na svojim vozilima. Dakle, kako su ih uzeli iz Rusije, sa ruskim registarskim tablicama i oznakama ruskih vojnih divizija, takve su ih i doveli ovamo", objasnila je Hončarova i dodala da su mnogi od ljudi iz tih vozila imali moskovske akcente i stil govora.

Hončarova je rekla da, nakon što su separatisti pritvorili njenog prijatelja, došao je red na nju da ode u takozvano ministarstvo državne bezbednosti (MSS), kako ga je nazvala, Donjecke Narodne Republike (DPR), kako su separatisti nazvali područje Donjecka pod njihovom kontrolom.

"Kad sam stigla u 'MSS, DPR', odveli su me u kancelariju, sela sam za sto, a onda je čovek došao do mene i udario me u glavu. Zatim mi je dao list papira i olovku i rekao mi da pišem. Šta da napišem, nije mi bilo jasno. Jednostavno su mi rekli to i izašli“, priseća se Hončarova.

Ponovo je pretučena, uključujući udarce u vilicu, kada je odbila da separatistima da priznanje koje su želeli.

U tom trenutku, objasnila je, separatisti su joj stavili kapuljaču preko glave i prevezli je u Ajsoljacija centar.

"U Ajsoljaciji je bilo više mučenja. Odveli su me dole u podrum, vezali mi ruke i noge za stolicu, skinuli mi cipele i čarape, umočili noge u vodu i uključili struju. U tom trenutku, nije ih zanimalo šta sam učinila, već su pokušali da saznaju za koga radim, imena, činove, i da li u Donjecku ima još nekoga ko radi isto“, rekla je Hončarova.

"Provela sam godinu i tri meseca u Ajsoljaciji. Posle prvog strujnog udara, postavljali su mi ista pitanja a ja sam davala iste odgovore. Nakon drugog tretmana [električnog šoka], izgubila sam svest; povratili su me i odveli u drugu sobu koja se zvala "staklo", tako su je nazvali. Bio je to vrlo mali prostor, imao je tuš kabinu“, rekla je Hončarova.

Negde tokom 2017. godine, Hončarova nije sigurna tačno kada, “suđeno” joj je u sudu u Donjecku u procesu koji je trajao bukvalno nekoliko minuta. To je prvi put da je mogla da vidi majku, makar iz daljine.

"Moja mama me je prvi put videla tokom leta, verovatno 2017. godine, kada su suđenja počela. Nisu je pustili na suđenje. Videla me je iz daljine na ulici, kad nas je konvoj dovezao na sud."

Necivilizovani uslovi

Na kraju je završila u ukrajinskom ženskom popravnom domu u Donjecku, koji su kontrolisali separatisti u gradu Snižne, oko 80 kilometara istočno od grada Donjecka.

Hončarova je rekla da je pored necivilizovanih uslova, uključujući malo ili nimalo pristupa vodi ili toaletu, bila smeštena među ljude koji su informacije o sukobu u Ukrajini dobijali preko medija pod ruskom državnom kontrolom.

"Stavili su me u opšte odeljenje sa kriminalcima, narkomankama i osobama obolelim od tuberkuloze, AIDS-a i sifilisa. Živiš sa njima, jedeš, piješ i spavaš sa njima. I naravno, većina njih je na televiziji videla sukob koji se i dalje događa u našoj zemlji. A u zatvoru to podrazumeva ruske medije. Vesti su uglavnom o Putinu, Rusiji, i koliko je divno i magično živeti tamo", rekla je Hončarova.

Jedna od zatvorenica optužila je Hončarovu da je “izdajica”.

"Rekla je drugima:" Sada su zbog nje naše kuće granatirane, deca umiru." Izveli su me iz odeljenja na nedelju dana, ali kad sam se vratila, posvađale smo se. Udarila me i slomila mi nos. Administracija zatvora apsolutno ništa nije uradila. Upravnik se pretvarao da je u pitanju samo verbalna svađa."

Kada više nije pokušavala da izbegne sukob sa zatvorenicama, Hončarova je poslata da radi napolju.

"Nosila sam ugalj, betonske blokove, kamen, pesak, cement; istovarivala sam kamione sa brašnom, žitaricama, kupusom, povrćem. To je težak posao. Ponekad smo kopale rupe, gradile ograde - koje su zbog vetra padale u zatvorska dvorišta. Takođe sam nosila vreće brašna teške 50 kilograma po komadu."

'Obmana i razočarenje'

Kada je prvi put privedena, priča Hončarova, njena majka joj je davala snagu, dajući joj obaveštenja o ključnim dešavanjima u sukobu na Donbasu, uključujući takozvane mirovne procese u Minsku. Dogovori o prekidu vatre najavljeni kao deo sporazuma iz Minska u septembru 2014. i februaru 2015. doprineli su smanjenju borbi, ali nisu uspeli da opstanu.

"U pritvoru i zatvoru bila sam u kontaktu sa mamom. Uvek me je redovno obaveštavala o onome što se dešavalo sa razgovorima u Minsku; o čemu se razgovaralo; šta je dogovoreno."

Na kraju, Hončarova veruje da su separatisti osuđeni na neuspeh zbog svoje nesposobnosti u upravljanju. Uverena je da se Rusija neće zauzeti za njih kako bi ih spasila.

"Ljudi koji žive tamo to vide i razumeju. Onih koji veruju u neku bajku da će ih Rusija prihvatiti je malo. Rusiji nisu potrebni siromašni ljudi i prazna teritorija koja joj, ustvari, ne pripada. Pogotovo teritorija sa ogromnom količinom oružja i ljudi sa ne baš najboljom reputacijom. "

Čak i među njenim prvim vernim pristalicama, usadili su se „obmana i razočaranje“. Hončarova je rekla da je takvih srela mnogo u zatvoru u gradu Snižne.

"Bilo je devojaka koje su pre hapšenja i slanja u zatvor služile u vojsci DPR. Bile su razočarane onim što se dogodilo. Često su mi govorile: 'Nismo zato išle da služimo u DPR.' Uglavnom su razočarane bezakonjem na (otcepljenim) područjima. Krivični zakonik, pravila, ustav za DPR – sve to postoji, ali u stvari i dalje postoji bezakonje. I svi su razočarani i nezadovoljni. Mnogi su rekli da će nakon puštanja na slobodu ili otići u Rusiju ili u [kontinentalnu] Ukrajinu. Niko ne želi da ostane tamo. "