ФЛОЈД или бити другачија
Америка је опет на ногама, у барикадама, сузавцу, насиљу, у жестоким обрачунима полиције и протестаната. Разлог новог разбуктавања пожара обостраног насиља је – стари: смрт Афроамериканца! Извјесног Црнца, Џорџа Флојда, током сузбијања демонстрација просто је удавио извјесни бијелац, полицајац, већ толико пута виђена матрица на којој се, с времена на вријеме, отвори Пандорина кутија етничких […]
Америка је опет на ногама, у барикадама, сузавцу, насиљу, у жестоким обрачунима полиције и протестаната. Разлог новог разбуктавања пожара обостраног насиља је – стари: смрт Афроамериканца! Извјесног Црнца, Џорџа Флојда, током сузбијања демонстрација просто је удавио извјесни бијелац, полицајац, већ толико пута виђена матрица на којој се, с времена на вријеме, отвори Пандорина кутија етничких подјела и сукоба.
Иако већ зашла у двадесетпрви вијек, иако „перјаница“ борбе за људска права, једнакост, брисање етничких и расних граница до мјере да (не)заслужено маше барјаком свјетског полицајца у тој сфери, Америка је још увијек до кољена заглибљена у том блату. Сама чињеница да се житељи САД, колоквијално и званично, још увијек дијеле на Американце, Афроамериканце и Латиноамериканце, (Индијанци су одавно само фолклорна појава), свједочи о дубини етничког јаза који ни вјекови не могу да премосте. Дух шесдесетих година прошлог вијека када су у великом броју америчких градова постојали одвојени аутобуси за бијеле и обојене надживио је све законске забране сегрегације, па чак и чувени амерички Устав. Ни то што су, заправо, сви „дођоши“ на америчко тло, није могло бити фактор сједињења. Јер, једни су са Колумбом дошли као освајачи, други који вијек касније као робови, а трећи много касније као економска сиротиња, и та једина разлика међу њима надтрајала је и надтрајава гробове и генерације.
Али, бити „другачији“, а тиме и мета и предмет мржње, није само амерички етнички „специјалитет“. То разликовање и дијељење није само резултат јасно повучених етничких међа, времена досељавања, бројчане надмоћи и економског статуса. Сваки народ, свака етничка скупина, у једном тренутку „пронађе“ и „открије“ своје „афроамериканце“ на којима искаљује своје историјске, социјалне и политичке фрустрације и комплексе. У нашем народу та историјска аномалија (и законитост, на жалост), сублимирана је у изреци: „Ако немаш душманина, родиће ти га мајка“.
Ововремена Црна Гора је каталошки примјер како се од истог етничког стабла, заједничког историјског времена и простора, могу направити и како се праве подјеле на ове и оне, на наше и њихове, на пријатеље и непријатеље. И не само примјер, већ би се скоро сматрати преседаном. Јер, овдашњи „афроамериканци“ нијесу однекуд стигли робовским галијама, нијесу трбухом за крухом провалили границе, нијесу ратовали око територија… Јесу „другачији“ а самим тим и „непријатељи“, али „родила их је мајка“.
Наши и „американци“ и наши „афроамериканци“ су исте боје коже, истог генетског кода, истог етничког коријена, истог историјског трајања, културног наслеђа, језика и вјере. Као и „американци“ (Црногорци) и „афроамериканци“(Срби) колико до јуче су били једно. И овдашњи „четници“ нијесу стизали са Равне већ из разних крајева Црне Горе. Овдашња опозиција није „порођена“ на Дедињу већ се „дешава“, од избора до избора, од Гусиња до Цетиња. Домаћи „пријатељи“ и „непријатељи“ донедавно су се крстили у истој, прађедовској, Цркви. Овдашњи „црнци“ су, исто као и овдашњи „бијелци“ (лише десетак „првих“и „других“ фамилија) у истом социјалном лонцу и једнако окрпљених гаћа, али… опет, „другачији су“. А самим тим што су „другачији“, непријатељи су. И мете су, па нека су и браћа.
А слике из америчких градова чијим се улицама ваља неконтролисано насиље, горе аутомобили, лете каменице, дими сузавац, опомињу. Јер, ако у наводно најдемократскијој и најслободнијој земљи свијета бити Флојд значи мржњу, нетрпељивост и злу крв, до чега тек у овој балканској вукојебини „другојачност“ може да доведе. Па чак и кад ти је „другачијег“ родила мајка.
Емило Лабудовић