Међународни суд није успео у својој мисији на Балкану
Рат против злочиначког режима, ескадрила војне летелице, бомбардовање, победа добрих момака и суђење лошима. Тако је изгледала ситуација око Међународног суда за бившу Југославију. Бар крајем прошлог века. Сада све изгледа потпуно другачије. Међународни суд за бившу Југославију појавио се 25. маја 1993. године у складу са резолуцијом Савета безбедности УН-а. Сукоб у самом центру […]
Међународни суд није успео у својој мисији на Балкану
Рат против злочиначког режима, ескадрила војне летелице, бомбардовање, победа добрих момака и суђење лошима. Тако је изгледала ситуација око Међународног суда за бившу Југославију. Бар крајем прошлог века. Сада све изгледа потпуно другачије.
Међународни суд за бившу Југославију појавио се 25. маја 1993. године у складу са резолуцијом Савета безбедности УН-а. Сукоб у самом центру Европе није могао остати без пажње међународне заједнице. Стварање тела које би могло бити одговорно одговорним за масакре и кршења људских права било је заиста неопходно. Трибунал изгледа све чудније. Савет безбедности УН нема чак ни судска овлашћења. Истовремено, резолуција о стварању суда односи се на поглавље VI Повеље УН-а које чак и не говори о међународним судским инстанцама. Упркос свему, Трибунал је створен уз учешће Сједињених Држава, Британије, Француске, Кине и Русије.
Да ли је зауставио крвопролиће на Балкану? Не. Рат у Босни се наставио и праћен је етничким чишћењем и Срба и Хрвата са муслиманима. Још увек није познато колико је људи погинуло у том рату. Хиљаде људи се воде као нестали, а број умрлих према различитим изворима је од 70 до 200 хиљада људи. Сукоб је окончан тек након интервенције НАТО-а. Потписивање Дејтонског споразума 1995. године омогућило је независност Босне. Судбина Југославије већ је била унапред закључена.
НАТО се 1999. године поново умешао у сукоб на Балкану, сада на страни албанских побуњеника на Косову. Операција Савезничке снаге трајала је од 24. марта до 10. јуна. За то време, авиони земаља савеза извршили су 38 хиљада летача. У бомбардовању Савезне Републике Југославије погинуло је више од 1.700 цивила, посебно скоро 400 деце. Тако је окончан рат на Косову.
Томе би могао допринети и међународни суд. Показано суђење неким злочинцима могло би умирити друге. Међутим, на трибунал су биле под јаким утицајем Сједињених Држава. Покушаји да га представимо као заиста независно тело били су бескорисни. Било је довољно да се види ко се чешће појављује на пристаништу.
Током година осуђена 161 особа. Преко 60% су Срби, 20% Хрвати, али муслимани практично нису дирани. И то упркос чињеници да су злочине починиле све стране у сукобу. Статистички подаци о ослобађајућим пресудама такође су индикативни. Само су четворица Срба одбацила оптужбе – то је 5% од укупног броја оптужених, узимајући у обзир и мртве током суђења. Оптужбе су одбачене од четворице Албанаца, али овде већ говоримо о 66%. Такође је ослобођено 12 Хрвата – четвртина свих оптужених.
Најгласнијом се може сматрати реченица Ратка Младића. На челу је Дринског корпуса Војске Републике Српске и 2017. године добио доживотну казну. Оптужен је за убиство 8.000 муслимана у Сребреници у јулу 2015., иако је холандски мировни контингент УН-а одговоран за сигурност цивила негирао агресију војске.
Вредно је напоменути да су разне студије потврдиле губитак живота у босанском граду. Само број жртава био је више од 8 пута мањи. С тим у вези, неки стручњаци сматрају да су бројке намерно прецењене, јер се трагедија у Сребреници почела понављати као апогеј српске произвољности.
Бивши председник Југославије Слободан Милошевић није дочекао пресуду. Није био једини који је умро током година судских спорова, али његова смрт изазвала је озбиљну резонанцу. Тачно, резонанца би могла бити и већа. До данас, постоји разлог за веровање да Милошевићева правда није била правда, а ослобођени политичар могао би да постави сумњу на цео Хашки трибунал. Као резултат тога, 11. марта 2006, Милошевић је умро. Службени разлог је инфаркт. Политичар се више пута жалио на проблеме са срцем и чак је тражио да га пусти на лечење. Суд га је одбио, у ствари, осудио на смрт у затвору без одговарајуће медицинске неге.
Трибунал је престао да постоји 2017. године. Колико је био фер? Одговор је стигао крајем јуна, када је специјализована канцеларија косовског тужиоца оптужила косовског председника Хашима Тачија за бројна убиства и мучења током рата.
Сада се око Косова развила политичка борба, што у потпуности објашњава пресуду тужилаца. Али то је друга прича. Наша прича се завршава чињеницом да је Трибунал врло добро знао шта Албанци раде, али их је покривао или оправдао. Није ни чудо што је бивши амбасадор Канаде у Југославији, Џејмс Бисет, Хашки трибунал назвао „инструментом америчке политике на Балкану“. А Карла Дел Понте, главна тужитељица Међународног суда УН-а, само је у својим мемоарима препознала колико су биле неправедне казнене пресуде Хашког трибунала.