Лого
Први пут у Логу нема голуба. Што је добар знак. Одлепршао разнобојни голубић. Кад сам први пут видио зелену линију низ лук крила голуба, једва сам потрефио врата. Сада је Лого чист, и чисти профили, а боје нашле своје право мјесто. Црвено – плаво – бијело, давно је неко сложио како ваља и требује, а […]
Први пут у Логу нема голуба. Што је добар знак. Одлепршао разнобојни голубић. Кад сам први пут видио зелену линију низ лук крила голуба, једва сам потрефио врата.
Сада је Лого чист, и чисти профили, а боје нашле своје право мјесто. Црвено – плаво – бијело, давно је неко сложио како ваља и требује, а папагалу – шаренгаћилу – никад није било мјесто на том копљу.
Најважнији су млади људи, и њихова будућност – они су и дању и ноћу Црном Гором таласали тробојке.
Не може се млади човјек баш олако политички и партијски присвојити. То би морали да виде и они који остараше на листама. (Није ли, на крају, свака листа злоупотреба статистике. Али, да скрајнемо сопствену ексклузивност критике – подвуцимо – важнија је побједа од било какве листе…)
Нема тога Муја Ење који смије затварати младе људе у било које оквире. Сваки оквир иструли. Ниједан оквир не заслужује слику. (Да не трошим карактере на нечије лоше асоцијације о партијској припадности младих… Ако се наставе, биће карактера пуна торбица…)
Зашто нисам могао сварити онога вишебојног голуба. Зато што је лош препис Пикасовог голуба, испод чијег су се кљуна и маслинове гранчице, дешавали најстрашнији злочини. Морао сам кад-тад том голубу скратити крила. Толико неталента за собом вукао је тај голуб.
Ликови Лога – профили младих људи – на писмен начин окренути су надесно. Исто, и лик у књизи, мора да је окренет како треба, а не да гледа преко књиге. Ако чита књигу, лик ће бити окренут писменима. Књига једино има смисла ако је читамо. Ако није жртва светилишта – регала.
Што се тиче овог Лога, очигледно, није се могла десити ликовна неписменост. Код онога голуба скоро да ништа није било писмено. Симболи нису за играње. Колико и симболи, толико су опасне и боје. Са своје стране, испраћам зеленог голуба у незаслужену пензију. Толико и што се тиче моје сарадње у запису са оним лошим решењем голуба.
Истина, без голуба, може се приговорити свијету. Толико и тако комплексан свијет, још уоквирен илузијама времена и простора, није се могао замислити без голуба. Свијет не можемо замислити без голуба – који је слетео са неба. Свијет не можемо замислити ни без Богочовјека, који је исто долетио са неба.
Један философ представљао је свијет прожет само свијешћу и музиком – свијет без ствари. Како је такав свијет неодржив, брзо су и философ и теорија пали у немилост владајућег свијета.
Голуба треба сачувати од недаровитих. Духовни свијет не постоји без голуба. Почетак Бетовенове Пете симфмоније можемо дочарати на хиљаде начина и без инструмената. Иконостас без голуба нити постоји, нити га можемо представити…
Ствари се, временом, придружују свијету, и сналазе се или не сналазе у свијету. Неке ствари свијет не прима, и наглавачке их избацује из свијета. Чим ствари прогледају, и почну вас гледати, ха, неко је сувишан на свијету. Кад одлажете ствари, потписали сте капитулацију…
Пјесник се није – придружио – свијету, будући да је ту од почетка. Такву слику налазимо у Светом писму. Шопенхауер каже да музика није ухватила корак, ритам са свијетом јер се од почетка налази у сржи свијета. Молитва је музика. Литургија је музика. Откако је Бог отворио прозорце на небу, од почетка, многе су птице, и много биље, у логу свијета.
Вријеме гради куле и градове… Вријеме је највећи изум човјеков. Био, све до једног трена. Док голуб није слетео са неба. Зато, одговор светог Аугустина, одговор је за сва времена. „Шта је вријеме? Ако ме то не питају, знам. Ако ме питају, не знам.“
У, нашем, скромном свијету, вријеме је за системске промјене. Ради се о простој и једноставној теорији. А, кад се промене догоде, широко нам поља за многе симболе, и лоше употребљене, и оне друге, који се у почетку неће ни чути, ни видјети. Али, увијек, на вријеме, права умјетност закуца на врата. Долази ли такво вријеме. Не можемо сви бити хуље, лопови, убице…
Једино, тај млади човјек има право да себе прогласи симболом новог времена. Као и онај који још није ни зачет, али му нико не може узети право да постоји. Више постоји још незачети, него овај који пише о њему…
Бећир Вуковић/ИН4С