Колонијализам опстаје и после шест деценија
Шездесета годишњица Декларације о давању независности колонијалним земљама и народима требало би да буде позив и подстрек међународној заједници и силама света да обнове завет оданости темељним начелима Повеље Уједињених нација и окончају процес деколонизације зацртан у резолуцији 1514 XV, као једином начину да се човечанство поштеди ужаса оружаних сукоба. Пре 60 година, 14. децембра […]
Колонијализам опстаје и после шест деценија
Шездесета годишњица Декларације о давању независности колонијалним земљама и народима требало би да буде позив и подстрек међународној заједници и силама света да обнове завет оданости темељним начелима Повеље Уједињених нација и окончају процес деколонизације зацртан у резолуцији 1514 XV, као једином начину да се човечанство поштеди ужаса оружаних сукоба.
Пре 60 година, 14. децембра 1960, Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је Декларацију о давању независности колонијалним земљама и народима, која је познатија под ознаком под којом је заведена у међународном праву, као Резолуција 1514 XV.
Усвајање ове резолуције уследило је после позива на побуну који су упутиле земље жељне слободе и правде, а које су се после искорака у Бандунгу додатно ујединиле у деловању против нехуманог колонијалног система који је и даље владао у појединим деловима света, тлачећи, чинећи неправде и ускраћујући слободе, супротно начелима утврђеним у Повељи Уједињених нација.
Ова резолуција имала је одјека и на ослободилачку борбу народа Азије и Африке, међу којима и на ослободилачки рат који се водио у Алжиру, одакле су, у удобне салоне Палате Уједињених нација у Њујорку, свакодневно стизале вести о злочинима колонијалних власти и херојским делима алжирског народа у његовој борби против колонијализма и решености да га искорени.
Демонстрације у Алжиру, на које су Алжирци масовно изашли 11. децембра 1960, дакле, само неколико дана пре усвајања ове резолуције, како би пркосећи бајонетима колонијалне војске, гласно и јасно дигли свој глас против репресије и изразили своју вољу за слободом и за независношћу, допринеле су, несумњиво, да они који би иначе гласали против ње промене свој став и да се декларацији обезбеди најшира подршка.
Ова резолуција утврдила је општа начела и поставила правне темеље за укидање колонијалног система власти. Уједињеним нацијама послужила је као правни оквир за деколонизацију територија у Африци и Азији које су биле под управом колонијалних сила (Гвинеја Бисау и Зеленортска острва, Ангола, Мозамбик, Зимбабве (бивша Родезија), Намибија, Источни Тимор, Папуазија Нова Гвинеја, Белизе…) и спроведена је под снажним деловањем и моралним притиском већине народа окупљених у Покрету несврстаних земаља, чији су светионици били Алжир и Београд.
Декларацијом о давању независности колонијалним земљама и народима препознато је такође да ускраћивање права на самоопредељење народима и колонијалним територијама представља извор напетости који угрожава међународни мир и безбедност.
Свесне оваквог стања ствари, Уједињене нације настављају да се баве питањем деколонизације у Комисији за специјална политичка питања (четврта комисија) Генералне скупштине.
Управо зато, предмети везани за питање деколонизације упућују се и дан-данас посебном одбору задуженом за примену Декларације о давању независности колонијалним земљама и народима (Одбор 24), који је основан 1961.
Све ово говори да је деколонизација и даље један од циљева Уједињених нација, упркос покушајима да се ова декларација лиши своје суштине, у чему су углавном предњачиле бивше колонијалне силе, уз шачицу политичара и псеудоинтелектуалаца из земаља са новостеченом независношћу, који су им се неочекивано придружили и који вероватно или пате од „комплекса колонизованог”, како је то установио Франтз Фанон, или су потакнути личним интересима, који су у супротности са интересима њихових земаља.
Међутим, ваља рећи да човечанство, ни шездесет година касније, није успело да искорени колонијални систем у потпуности нити да приведе крају овај чин искупљења.
Неке силе данас настоје да приоритете у светским питањима одређују искључиво на основу својих ниских меркантилних интереса и хегемонистичких амбиција и да жигошу декларацију као превазиђену. Иза тога се ипак не може сакрити жеља да се настави са праксом из минулих колонијалних времена у нешто разрађенијем, глобалнијем и интегрисанијем обличју.
Наиме, територије које су Уједињене нације уписале као несамоуправне и чији би коначни статус требало да буде дефинисан управо применом резолуције 1514 XV, доживеле су да процес њихове деколонизације буде осујећен зато што су се окупаторске колонијалне силе оглушиле о своје одговорности и због нечињења институција Уједињених нација.
Западна Сахара, несамоуправна територија која је 1963. уписана као таква од стране Уједињених нација и која је 1991. била предмет плана којим је било предвиђено да се народу Западне Сахаре омогући да оствари своје право на самоопредељење и независност, у складу са резолуцијом 1514 XV, представља најдрастичнији пример издаје слова и духа Повеље Уједињених нација.
Већ више од четрдесет година, народ Западне Сахаре чека да организација Уједињених нација и његов Савет безбедности преузму своје одговорности и организовањем плебисцита о самоопредељењу, у складу да Декларацијом о давању независности колонијалним земљама и народима, спроведу сопствене одлуке о овој територији, последњој афричкој колонији.
Овом резолуцијом предвиђени су правни модалитети и начини који земљама под колонијалном влашћу обезбеђују пут до суверенитета. Покушаји да се тај пут заобиђе, коришћењем протоколарних смицалица, као што је отварање фиктивних конзулата, променама у људској компоненти или економској ситуацији на тим територијама, неизбежно ће се разбити о бедем међународног права, јединог бастиона одбране најслабијих од светских сила.
Јасно је да се међународно признање суверенитета не декретује путем изјава на друштвеним мрежама, већ да оно произлази из воље народа и да се потврђује применом норми међународног права.
Узалудно је, дакле, разметати се суверенитетом колонијалних народа и територија као предмета цењкања око зона утицаја и доминације, што подсећа на срамне преговоре вођене на Берлинској конференцији из 1885, које је историја осудила.
Уосталом, легитимно је довести у питање кредибилитет појединих држава и интелектуалаца, који се, уз неке медије, у чију се независност може посумњати, издају за бранитеље људских права, демократије и слобода, док истовремено у тишини посматрају или чак бивају и саучесници када је реч о опстанку колонијализма у овом делу Африке.
Право на слободу и самоопредељење, као неотуђиво право проистекло из људских права, и даље ће бити предмет сталне бриге човечанства и тема горуће актуелности.
Ова шездесета годишњица Декларације о давању независности колонијалним земљама и народима требало би да буде позив и подстрек међународној заједници и силама света да обнове завет оданости темељним начелима Повеље Уједињених нација и окончају процес деколонизације зацртан у резолуцији 1514 XV, као једином начину да се човечанство поштеди ужаса оружаних сукоба, неправди и репресије, а свим људима пружи прилика да живе у миру, благостању и хармонији.
Абделхамид Шебшуб/Политика