„Само ти, дијете, ради свој посао“
Као уснула и бременита поткозарска мечка, дријемала је и дисала шумно на обалама Саве јесен ратне 1943. године, дана који је сунцем и тишином по свему одударао од простора и времена у којем се рађао. Мук, цијепан ријетким и невољним јауком страдалника, царевао је и над „радним и васпитним“ (Боже, које ли ироније) логором Јасеновац […]
„Само ти, дијете, ради свој посао“
Као уснула и бременита поткозарска мечка, дријемала је и дисала шумно на обалама Саве јесен ратне 1943. године, дана који је сунцем и тишином по свему одударао од простора и времена у којем се рађао. Мук, цијепан ријетким и невољним јауком страдалника, царевао је и над „радним и васпитним“ (Боже, које ли ироније) логором Јасеновац гдје се од зоре спроводила трећа од „натукница“ загребачког надбискупа Степинца, солунског борца и носиоца Ордена Карађорђеве звезде, о начину решавања „српског питања“ у НДХ (трећину покатоличити, трећину прогнати а трећину побити).
Колона измучених живих костура „корак по корак мирно к ножу стиже (поема „Јама“), а маљеви, чекићи и чувени ножеви „србосјеци“ раде без одмора. Гомила лешева расте, екипе за одвожење мртвих до обала Саве губе трку са „месарима“ Макса Лубурића. Негдје око подне, пред мадог, подгојеног и крвљу умрљаног усташког „дјелатника“ стиже и Вукашин Мандрапа, сужањ и Србин из Клепаца. Помирен са судбином, погледа упртог у небо, чека да га смрт избави. Силник захтијева од њега да узвикне „живио Анте Павелић“ или ће му одсјећи уво. „Само ти, дијете, ради свој посао“ говори Вукашин, далек и недокучив за све осим за „србосјек“. И „дијете“ ради: једно па друго уво, нос, очи, лице… Крв, густа и црна, лије потоцима, а Вукашин задњим дахом понавља једно те исто: „само ти, дијете, ради свој посао“!
Деценијама касније, „дјеца“ и даље раде „свој посао“, негирају, умањују, лажу, скрнаве и, по ко зна који пут, мртвог Вукашина изнова и изнова касапе и убијају. Под сјенком Сребренице, Јасеновац блиједи и никако да изађе на свјетло дана. Само ти, Ервине, ради свој посао“!
Село Јадовно под Велебитом, касно прољеће 1941. године. Логор, формиран већ првих дана рата, дан ноћ се пуни српским живљем, углавном дјецом, женама и старцима. Кад препуни, дубока и предубока оближња Шаранова јама без милости гута „прекобројне“. За свега три мјесеца, око 40 хиљада. „Дјеца“ раде свој посао. Раде га и послије рата јер се, зарад братства и јединства, о јами ћути и не признаје се. Јер, шта је пребројаних 40 хиљада Јадовна наспрам још увијек незбојаних 8 хиљада сребреничких. Само ти, Кенана, ради свој посао.
Август, четврти, 1941., врео не само с неба, пржи оно што усташе још нијесу спалиле. Село Пребиловци, надомак Чапљине, од јутра претресају усташке хорде и тјерају народ пред школу. Након тога, једина преживјела, Мара Булут, свједочи о сатима и сатима иживљавања над њеним другарицама између 12 и 15 година, пред очима њихових мајки.
Дјецу из колијевки набијају на бајонете, малене главице им разбијају о зидиве школе. Згрожен невиђеном мјером дивљаштва, италијански обавјештајац, Александо Лузано, информише своју команду у Риму да је доживио оно што нијесу ни њихови преци у Колосеуму и тврди да су изгадњели лавови били хуманији.
Два дана касније, 237 дјеце и 233 жене завршавају у оближњој јами „Голубинка“ а онда се она данима допуњава Србима: укупно око 4 хиљаде. Мртви не говоре и не оптужују, али, за сваки случај, 1961. године, опет зарад „братства и јединства“ са џелатима, комунистичке власти „Голубинку“ бетонирају.
Тридесет година касније, ту нијему душегупку, са све костима, „браћа“ дижу у ваздух. Њено обиљежје је сада само на небу, али шта је небо у поређењу са софистицирано уређеним алејама сребреничких „нишана“? Само ти, Зораида, ради свој посао!
Јун 1943. Пива гори. Димни сигнали у стопу прате подивљале „сијуксе“ из фолксдојчерске „Принц Еуген“ дивизије, праћене хордом муслиманских усташа из Гатачке долине. Жене, дјецу, старце… дјевојчице тек пролистале… као стадо оваца гоне пут Пивских Дола. Успут пале, силују, убијају…
У једној брвнари, у Гојковића Долу, њих педесет, међу којима и цијела породица Аџић, живи горе. Врисак дјеце се чује до неба, а небо ћути. Вриску породице чује и седамнаестогодишња Јаглика која је пуким случајем успјела да избјегне рацију. Чује, јер се њиховова вриска у њеној, још дјетињој, души као ехо небројено умножава. Без размишљања, Јаглика, тек стасала пивска јагорчевина, хрли у ватру да загрли своје најмилије. За мање од недеље дана, више од 1200 житеља Пиве бива најбруталније погубљено. Али, шта је спомен – костурница у Долима у односу на сребреничко мезарје. Само ти, Драгиња, ради свој посао!
Година иста, исти и мјесец, само који дан касније, дан светих Кирика и Јулите, у селу Велика, док догоријева спаљена и стријељана од истих „еугеноваца“ и јањичара муслиманске милиције од Бихора до Косова, предвођених Османом (Х)Растодером и Сахитом Хоџом, Ристо Живаљевић из оближње шуме, нијем и скамењен, гледа и слуша како, међу дванаест спаљених чланова његове породице, скапава њен последњи изданак, тромјесечна беба. Са њеним последњим плачем истиче и његова последња суза.
Годинама касније, пролази Плавом и сусреће оне који су калаузили величким џелатима. Сусреће и главу окреће, да не помути слогу „ братства и јединства“. Годинама касније, његова унука Тања са супругом јој Дарком, жестоко грми и прстом казује али не на џелате већ на жртве. Само ти, Тања, ради свој посао!
Година касније, шуме Предграђа надомак села Бабино, на Полици. Александар – Леко Вељић, ухапшен од чете локалних партизана и изручен касапима Османа (Х)Растодера, везан, чека да га Хасан Бихорац, главни Османов џелат, пошаље путем којим је послао на десетине и десетине његових сународника. Али, Хасану се не жури.
Он, извјежбаном руком касапина, са живог Лека полако ножем скида кожу. Почиње од чела, очију, усана. Леко ћути, Хасан засијеца жешће не би ли му измамио јаук. Негдје на пола Хасановог „посла“, Лекова измучена душа на крилима анђела одлази на небо. Хасан наставља да касапи већ мртво Леково тијело, док Осман (Х)Растодер мирно посматра као да Хасан черечи теле.
Али, шта је Осман наспрам Ратка Младића? Само ти Шербо, ради свој посао.
Сипи вријеме као пијесак кроз грло пјешчаног сата, слажу се дани, године, деценије, као мајчине поњаве у дрвени ковчег, али „дјеца“ не мирују. Година је 1992., мјесец децембар, дан четрнаести. У селу Бјеловац, у општини Братунац, већ трећи дан пада снијег, повремено ношен слеђеним сјевјерним вјетром. Под снијегом је цијело Подриње. Виде се само пртине начињене цокулама припадника 28. муслиманске дивизије команданта Насера Орића. За само сат времена, иза њихових крвавих трагова остаје 109 заклане српске нејачи. Нови наноси снијега затрпавају љесе крви и топе се на закланим вратовима.
Жртве ћуте, а шта су нијеме сузе Бранка Вучетића над ископаном кућом (њих петоро) у односу на сузе мајки Сребренице? Само ти, Шеховићу, ради свој посао.
Никшић, трг Војводе Шака Петровића, облачан мартовски дан, пети, 2004. године. Трг и град тијесни да приме хиљаде грађана који су дошли да се у нијемом мимоходу поклоне сјенима четрнаесторице добровољаца никшићко – шавничке групе, мучених и убијених у по злу чувеном „блоку Ц“ хрватског логора „Лора“.
Након дугогодишње потраге у тишини, јер се „Лора“ није смјела ни поменути да не би, не дај Боже, „засјенила“ Дубровник, њихови посмртни остаци су прикупљени и враћени породицама. Ријетке капи кише и покоја пахуља која промиче, држе поледе уперене у земљу па нико не примјећује сјену која кружи над тргом и ковчезима постројеним на његовом челу. То се Милош Перуновић, њихов саборац, чије тијело није и никад неће бити пронађено, макар и тако враћа у завичај. У празан гроб и очи препуне суза које никако да усахну. Али, шта је Милошева сјенка у односу на сјене Орићевих јуришника, заустављених у Сребреници?
О „Лори“ ћути и Никшићанин, „краљ из Растока, јер то му је цијена опстанка. Говоре његови трабанти, али не о „Лори“ јер стратиште је само Сребреница. Само ти, Пура, ради свој посао!
Село Рибе, општина Бурел, на сјеверу Албаније. У сред њега кућа, ЖУТА, а у црно обојена. Више од 300 Срба и других неалбанаца, доведено је у ову кланицу да би се западноевропском тржишту, тржишту освајача косметске свете земље, испоручили толико тражени људски органи. Правда затворила оба ока, свијет ћути и не чује извјештај Дика Мартија јер би истина покварила слику о Србима као злочинцима и окупаторима „албанског Космета“. „Проговара“ само срце српског дјечака са Косова пресађено у груди њемачког аристократе Јохана и сновима га приморава да крене у потраху за истином о невољном „донору“ и његовој породици. Свједочи како су шавови хтјели да му попуцају кад је угледао оца дечака чије је срце носио. Али та документована истина ништа је у односу на ону која се фабрикује и калеми око Сребренице. О тој истини ћути и званична Црна Гора али не ћути о овој другој већ љуби скуте џелатима, зато што је то тако европски и тако је кул бити „европејац“ и баштинити „европске вриједности“.
Из Сребренице се не види „Жута кућа“ и „жуте куће“ широм Космета, јер бјелина Поточара засјењује све друге па чак и боју крви. Само ти, Генци, ради свој посао.
Капају дани као капи са стреха након плахог љетњег пљуска. Капају заједно са сузама хиљада српских мајки које још трагају за мртвом дјецом и на њиховим празним гробовима пале лојанице. Али, њихове сузе, горке од безнађа, тек су грашке зноја у односу на сузе мајки Сребренице, затроване мржњом колико и болом.
Да би ове сребреничке биле „сузе свијета“ и да би сваког јула „капале“ са екрана свјетских телевизија у ударним терминима и над беспрекорно уређеном поточарском гробљу, ове друге, српске, лију се у тишини, над разрушеним гробовима, поломљеним крстачама и надгробним плочама, под шиптарским погледима пуним праисконске мржње. Јаук мајки Космета, мајки Баније, Лике, Поткозарја, Славоније, Книна, Братунца, Медачког џепа, Кравица… мора бити стишан и пригушен до непрепознавања да би јаче и даље одјекивао онај из Сребренице. И сви датуми бескрајног календара српског страдања морају бити пребисани да би 11. јул остао једини датум људске патње.
И тешко ономе ко на то приговори, макар био експерт и министар. Само ви, Здравко, Дритане и (наш) Алекса, радите свој посао!
А као у оном вицу у којем Цига своју крађу жељезничке шине правда дјечјим несташлуком (шта знају дјеца шта је триста кила, узму па носе), „дјеца“ зла и даље, на овај и онај начин, раде свој „посао“.
Ћутањем и мирењем здушно им помажу род и помозибог жртава, страдалника и погорелаца. Јер, то је допринос и жртва миру, братству и јединству и (на предугом штапу) европској будућности. И тако, од рата до рата, од сукоба до сукоба, врзино коло мрзије и праштања не престаје да се разиграва овим тамним вилајетом. И нека ми опросте сви непоменути гробови, незбројене жртве, неименована стратишта („што је неба да је лист ‘артије, што је гора да су калемови, што је море да је црн муређеп, па да пишем три године дана…“), јер шта су читав тај адресар зла, та предуга хроника рода мог „између орања и клања“ у односу на једну Сребреницу? Премало, јер први се не броје, не вреднују и не признају, а Сребреница је сама по себи превише јер су, са и без доказа, у њу сабрани сви злочини овога вијека.
Само ви, „дјецо“, радите свој посао! Али, какво год зло да (нам) урадите, не може бити веће од наше спремности да трпимо нити теже од наше хришћанске обавезе да опростимо. Али не и да заборавимо!
Емило Лабудовић/ИН4С