Писма са села којег више нема: Умјети ћутати
Данас је веома лако наћи сабесједника на било коју тему. Сви већ све знају, у све су упућени, све су већ видјели и доживјели. Савремене комуникационе мреже нуде прерађене и питке „истине“ о свему, као кад се полуотпад од меса и изнутрица, уз смјешу адитива и зачина, претвара у заносне паштете, саламе и кобасице. Савремени […]
Писма са села којег више нема: Умјети ћутати
Данас је веома лако наћи сабесједника на било коју тему. Сви већ све знају, у све су упућени, све су већ видјели и доживјели. Савремене комуникационе мреже нуде прерађене и питке „истине“ о свему, као кад се полуотпад од меса и изнутрица, уз смјешу адитива и зачина, претвара у заносне паштете, саламе и кобасице. Савремени човјек, натјеран на живот као на ону траку из Чаплиновог филма, заглушен какофонијом, затрпан мноштвом трећеразредних фалсификата свега и свачега, нема времена да размишља, анализира, тумачи, већ усваја понуђено и прихвата га као своје. Попут јефтине кинеске пластике којој само ударе жиг неке од реномираних компанија са Запада и продају је као врхунски израз технологије, тако се и ововремене лажи и заблуде, спинови и директна пропаганда, зачињавају и обогаћују, пакују и препродају као библијске истине. Вољно и невољно, човјек временом постаје аутомат за умножавање и рециклирање масмедијалног талога, бот ове или оне идеолошке матрице и, чврсто увјерен да су његови, постаје роб туђих увјерења и ставова.
Зато данас, рекох ти, ни најмање није тешко наћи саговорника који није добро „поткован“ о свему: од фудбала до политике. Саговорника којег не можеш убјеђивати другачијим аргументима, оспоравати његове ставове, суочавати га са заблудама. И зато данас нема дијалога, нормалног разговора у којем се саговорник пажљиво слуша, његове истине вагају не на основу „адресе“ већ по „тежини“ и утемељености, већ се све претвирило у „разговор глувих“. У галаму кафанског типа, подгријану алкохолним допингом национализма, шовинизма, мржње и атавизма сваке врсте.
Данас је много теже, ако не и скоро немогуће, наћи некога са киме може да се ћути. Да се ћути на начин да ћутање говори гласније од лавље рике. Да се ћути тако да само једна ријеч, један уздах, један поглед или покрет руком кажу више него сати и сати вербалног надгорњавања. Јер, у том муку истина звони јаче, као што благи предвечерњи повјетарац лакше додаткне душу него сви оркани и олује свијета. Овдје таквих саговорника има више. Навикнути да више слушају него говоре, да у себи воде вјечите монологе, да себе убјеђују и разувјеравају, сваку своју ријеч циједе као из суве дреновине, али свака им је тешка као часне вериге, јака као снијежни усов низ Рмушке стране и несаломива као печат на кућну тапију. Јутрос сам, уз првоточену шљивовицу и дим љуте и несазреле крџе из домаће радиности, одћутао вријеме потребно да сунце испије росу са њиве тако да се посна иловача не хвата за мотику. Држећи од реуматизма полуукоченим прстима чашу, загледан у врхове каљавих опанака, само је, више за себе него мени, као опору оскорушу да жваће, проговорио: „а код нас све исто“. И ни једну више, све док се, онако згрбљен као да на леђима прти све наше вјекове „између клања и орања“, није запутио у своју њивицу, међу своје „курузе“. А и да јесте, свака би била сувишна и прекобројна. У тих пола сата нашег ћутања рекли смо себи више него на тродневном семинару, гласније него на свим „Телескопијама“, „Аргументима“, Интервјуима“.
То да је „код нас све исто“ јаче је од најдубље уџбеничке анализе и говори више од томова и томова у којима су сагледани вјекови нашег трајања. И сви наши митови и лажне представе у које смо то трајање „умотавали“ како не би открили горак укус истине. Додуше, очекивао сам да мој комшија и јутрос понови нешто што ми је, давно а сличним поводом, рекао да „човјек може да изда само себе“! Али је, рачунам, сматрао да нечему што је готово библијске снаге не треба понављање и доказивање. Није изговорио, а знам да је ћутао како смо поново издали не Србију, не Србе у Српској, не Београд и Бања Луку, већ само себе, свој историјски пут и сопствену слику окачену о зид историје. Свједочећи ко зна који пут оркестрираној лажи да се у Сребреници десио геноцид, Србији и српском народу нијесмо доали ни трунку више терета од онога који им је већ стављен на плећа. Само смо пљунули у сопствено око да не би видјели колико је тај терет неправедан, незаслужен и клеветнички. Екскомуникацијом Лепосавића, српском народу нијесмо ни за „аз“ ускратили право на истину него што им је оно већ одавно ускраћено. Само смо, свезавши сопствени језик, још једном одиграли улогу мутавца у трагикомичној представи која се ево два вијека без прекида игра на Балкану. Јефтина подвала блазираног Ибрахимовића, наћефлеисаног Кровокапића, украваћеног Алексе, само је иста рола у нешто измијењеној глумачкој постави која се понавља још од Вука Бранковића наовамо. Или смо већ забиравили Новаково конвертитство, Милово камелеонство и коперниканске обрте многих „заклетих“ Срба, међу којима су неки имали и црквени благослов са највиших адреса.
И само кад заћути, кад погаси телевизор и телефоне, кад ослушне своје „ја“ и његов праисконски глас из дубине времена, човјек ће лако спознати да 17. јуна нијесу издани Србија и српски народ већ је те вреле јунске ноћи дефинитивно забоден глогов колац у ону ноћ од 30. августа прошле године. И да није толико битно ко је тај колац држао чвршће, ко га је зарио дубље, ко је ликовао гласније, колико је битно да смо опет спознали колико смо лаковјерни и склони самообмањивању. И да смо непревазиђени у издаји себе самих, да не умијемо ни да сричемо а камоли читамо из историјске читанке па нам се све враћа и понавља, и да нам је одвајкада туђе добро било светије од домаћег зла. Треба ли, онда, да чуди што је резултат ноћи од 17. јуна прва поздравила америчка администрација.
Данас је једнако узалудно како ламентирање и осуде оних који су упирали у „црвено“ тако и једнократни трујумф оних који су били у „зеленом“. А још је залудније и гротекстније, приземније и Јудином кајању слично посипање пепелом оних у „жутом“. Сви до једног смо учесници и виновници још једног Икаровог пада са висина у којима смо, као народ и као држава, више били у пјесми и причи него у стварности.
Одмиче дан, сунце се примиче зениту, и све је притисла тешка оморина. Тишина је скоро апсолутна, само из долине одјекује једнолични звекет комшијине мотике. И оно његово, више процијеђено него изговорено, „а код нас све исто“. И толико тога још што се ћути а толико гласно говори, уз ону неизговорену да „човјек може да изда само себе“! И зато издаја од 17. јуна не треба да боли никога до само нас.
Емило Лабудовић/ИН4С