Писма са села којег више нема: Све је ово отишло у… Луксембург

Премијер нам, видим, дома не долази. Зову га са свих страна па злонапута, ни сам више не зна гдје иде. А зна да оде и непозван, у предвечерје, кад се сав крштени свијет спрема на починак. Али, премијер, иако крштен – не почива. Дође, изгалами се, истресе то што га тишти, а тишти га свашта, […]

Писма са села којег више нема: Све је ово отишло у… Луксембург

Премијер нам, видим, дома не долази. Зову га са свих страна па злонапута, ни сам више не зна гдје иде. А зна да оде и непозван, у предвечерје, кад се сав крштени свијет спрема на починак. Али, премијер, иако крштен – не почива. Дође, изгалами се, истресе то што га тишти, а тишти га свашта, па… на авион и на нову адресу. Од Брисела до Брисела, од (не)мила до недрага, од једног до другог ментора и налогодавца, само никако да га пут нанесе – у Београд. Осим, наравно, кад треба да запријети Патријарху и Сабору. Неки дан, чујем, стигао и до Луксембурга. Дочекали га како и доликује, што њихови, што „наши“, нахвалили и обећали сваку помоћ, „дијаспора“ му одала признање за све и свашта, и… милина божја.

Али, не лези враже. Што је лијепо – кратко траје и, мада се често деси да му видици буду у ружичастом, кући га је сачекало „ружичасто“ чудовиште, пресвучено у најцрње црно. Ни мање ни више него „Пинк“ телевизија, на челу хорде српских медија који премијера баш и не гледају кроз „ружичасте“ наочари! Мада је то онај исти „Пинк“ од чијег се „Минут, два“, док је подржавао овдашњи режим, сатима морало опорављати, сада је постао премијерова ноћна мора. И не само његова. Умјесто бијелих мишева, сада се премијеру и подржаваоцима му, са те електронске напасти привиђа ни мање ни више него „ружичасти“ Вучић. Јер, ако „Пинк“ не „мирише“ премијера, Алексу и Дритана (Мила и да не помињем), а „Пинк“ је под Вучићевим надзором, онда најобичнијим силогизмом (уколико се још добро сјећам лекција мог професора логике, племенитог Уроша Чукића) долазимо до закључка: три овдашња мускетара, са све Д’Артањаном, су у Вучићевој немилости. А кад кренемо од претпоставке да је Вучић једнако Србија, онда слиједи још један закључак: Србија је највећи и најљући непријатељ Црне Горе! И зато премијеру не пада на памет ни да привири у Србију. Осим у предвечерје, до Патријаршије, али без Темељног.

Да не би било забуне и да не испадне да им се причинило, у то горепоменуте, а и све нас скупа, даноноћно подсјећају и убјеђују домаћи „пинкови“: Јавни сервис и полујавни сервис Друге фамилије – „Вијести“. У односу на њих, „ружичаста“ Тв је „мала беба“ (не Беба Поповић, мада се и његови прсти назиру у свему). А кад то они потврде – потвђено је. И тачка.

За разлику од већ сад бившег министра Лепосавића који је имао главу и мислио њоме, премијеровом главом мисли и његовим примјером се служи и министар му вањских послова, онај Радуловић. И он се ономад гласну како је веома „забринут због реторике званичне Србије“ и „присвајања тридесет осто грађана Црне Горе“. Што се реторике тиче, хајде де. Можда министровом истанчаном дипломатском уху не годи ништа што није панегирик новој, апостолској и од Бога датој влади, са благословом са највише црквене адресе, влади умних глава, али откуд му бројка од тридесет осто грађана за чије се добро отима са „Пинком“ и Вучићем? Кад нас то прије преброја кад ни он, ни премијер, а ни остали „мускетари“, предстојећи попис не смију ни да помену и из петних жила се труде да га пребаце у вријеме кад му вријеме није!?

Можда се министровом дипломатском демаршу и не би могло приговорити да је упућен како то дипломатији приличи. Нотом урученом преко амбасаде или призивањем амбасадора да му се очита лекција, а не преко Јавног и „Вијести“. Али, цврц Милојка, што би рекао наш народ, при чему не мислим на само оних „тридесет посто“ за које је министар забринут мимо свега и свакога. Како кад су, ево ће скоро седам мјесеци, дипломатски односи са Србијом ако не прекинути а оно најмање замрзнути. Мада је ових дана у Подгорици температура близу +40, министар никако да „одмрзне“ српску амбасаду у којој ових дана нема чак ни отправника послова!? У маниру својих ментора и учитеља, застиђа црногорске дипломатије, Срђе Дармановића и Миодрага Влаховића, прави се „Енглез ?“ (а можда њихов и јесте) пред чињеницом да је први пут у историји из Црне Горе ПРОТЈЕРАН један амбасадор. И то ни мање ни више него амбасадор Србије. И умјесто да, ако ни због чега другог а оно због оних „тридесет посто“ за чије се здравље брине и на чијим је леђима, доминантно, „дојахао“ у зграду у улици Станка Драгојевића, поради на отопљавању односа са Србијом, министар Радуловић настоји да солира у „оркестру за свадбе и сахране“ у којем је премијер – прва виолина. Па тамбура ли, тамбура. И далеко му се чује.

Кад ће и министар Радуловић, премијеровим стопама, у Луксембург не знам, али да скорије неће у Београд могао бих се кладити као на Барселону, из један у један. Јер, Србија је добра док школује (на стотине дјеце највећих србомрзитеља бесплатно студира у Београду и Новом Саду), лијечи и запошљава. Срби су добродошли као туристи (ако прођу Цетиње), а за све друго су само звијер која само што није прогутала Црну Гору. Али, све док је чувене „мускетарске тројке, и Д’Артањана, наравно, док је Јавног, „Вијести“, „Побједе“, „Дневних“ и осталих, „Пинк“ и сви београдски таблоиди (а што, елементарном логиком, доводи до Вучића лично) могу само да се сликају. Док је госпођа Џудит и Медокс, док је Брисела и Луксембурга, Берлина и Вашингтона, док је крила НАТО пакта, Србија има да ћути на све што јој премијер и стокупљевина (част изузецима) око њега кажу и ураде. Упркос томе што и премијер и стокупљевина (част изузецима) лете и тумарају около као муве без главе доминантно захваљујући подршци оних „тридедет посто“ који од Србије и Срба ма гдје били, ближе браће немају.

Али, вријеме је мајсторско решето. Свако, мимо своје воље, може бити преварен и „украваћен“ само једном и све, кад тад, дође на наплату. Са и без „Пинка“, и последња баба у Црној Гори је „прочитала“ премијерову демагогију и заклањање иза наводног добра свих грађана, увидјела чије се побједе граде на подјелама међу браћом, и коме је Сребреница „задња пошта“ у адреси. Па, на нама је. Иначе, све оде у три мајчине, пардон: у Луксембург!

Емило Лабудовић/ИН4С

Писма са села којег више нема: Све је ово отишло у… Луксембург