„Олуја” – друга страна медаље
Некадањи „експерти” и „стратези” – креатори одбрамбене политике РСК, редовно су говорили о свима добро знаним злоделима хрватске стране, избегавајући да било шта кажу о сопственим гресима. У Хрватској је и ове, као и претходних 26 година, обележена оружана, геноцидна акција под називом „Олуја”, током које је са вековних прадедовских огњишта протерано 250.000 људи. За […]
Некадањи „експерти” и „стратези” – креатори одбрамбене политике РСК, редовно су говорили о свима добро знаним злоделима хрватске стране, избегавајући да било шта кажу о сопственим гресима.
У Хрватској је и ове, као и претходних 26 година, обележена оружана, геноцидна акција под називом „Олуја”, током које је са вековних прадедовских огњишта протерано 250.000 људи. За говорницама у Книну и диљем Хрватске ређала су се казивања о „слободарској оружаној акцији” хрватске армаде. И док Хрвати славодобитно, као највећи национални празник, обележавају дан када су извршили геноцид над својим грађанима српске националности, у Србији све више и све чешће одјекују гласови осуде таквог нечасног славља.
О злочинима почињених током августа 1995. године надугачко је и нашироко писано и говорено протеклих година. Домаћем и светском јавном мњењу нису непозната злочиначка недела повампиреног усташтва, испољена током трајања егзодуса недужног становништва Републике Српске Крајине (РСК). На то су, нажалост, заборавиле међународне институције и правосудни органи, укључујући и Хашки трибунал, који се, наводно, залагао за људска права и строго кажњавање злочинстава почињених над цивилним становништвом.
У сећањима на „Олују”, којом је по други пут у 20. веку извршен геноцид над Србима у Хрватској, оглашавали су се протеклих година многи учесници тадањих збивања, укључујући и људе који су у то време заузимали високе положаје у Републици Србији и РСК. Нису, наравно, спорна њихова сведочења о злочинима и зверским масакрима хрватске армаде над цивилним становништвом. Нико, такође, не спори њихова казивања да су Хрвати „Олују” извели уз благослов и свестрану моралну и материјалну подршку Запада – САД и Немачке пре свега. Нико, исто тако, не може да приговори истицању чињенице да је Питер Галбрајт, у то време амерички амбасадор у Хрватској, путем барјактара на хрватском тенку, целом свету недвосмислено потврдио уплетеност своје земље у протеривање Срба са огњишта која су пре више векова подизали њихови прадедови. Нико, дакле нико, под небеским сводом, не може да оправда хрватски и америчко-немачки геноцид над српским живљем у некада поносној и витешкој РСК.
Али, као што нема опроста за гнусни чин Хрватске из августа 1995. године, нема опроста ни за оне Србе који су, било из незнања, необавештености, војничке или политичке неукости, у доброј мери допринели да хрватска солдатеска невероватним „блицкригом” овлада Крајином. Како је то уопште било могуће када се зна чиме је све располагала Војска РСК? То питање и данас заокупља пажњу многих Срба, и не само њих јер се још добро сећају званичних изјава челника Крајине о решености да ће се земља до последњег човека борити за одбрану своје деце, домова, њива и пашњака. Многи званичници су се отворено клели да нога хрватских снага може крочити у Книн само преко њих мртвих.
Аутор ових редова је, у својству начелника Службе за информисање о ОС, непосредно пре „Олује” боравио у Книну, Горњем и Доњем Лапцу, Грачацу, Србу, Кореници, Плитвицама, Бунићу и Љубову и више других места у Лици, Кордуну и Банији, а касније и у делу РСК у Барањи, где је од многих званичника – локалних и републичких, слушао слична заклињања. Током разговора с Миланом Мартићем у Книну, у новинарској бележници и на видео-траци остало је поред осталог записано „да се хрватска шаховница никада неће завијорити на Книнској тврђави”. У Команди корпуса, такође у Книну, приликом разговора председника РСК Милана Бабића с командантом Книнског корпуса и његовим сарадницима, Крајишници су од војске тражили помоћ у оружју како би се успешно одбранили од све чешћих и жешћих напада Хрвата и њиховог отвореног наговештавања о протеривању Срба са тих простора.
Не залазећи у детаље о изјавама и обећањима појединих политичара и војних старешина РСК, и без потребе да поново, само поводом годишњица „Олује”, цитирамо ставове и изјаве Фрање Туђмана, Стипе Месића, Гојка Сушака, Јосипа Бољковца, Мартина Шпегеља и Шекса о неопходности протеривања Срба из Крајине, сагледајмо и „другу страну медаље” о чијем се наличју мало зна, прича и извештава. Реч је о одсликавању нечињења, неодговорности, нестручности, па и кукавичлука појединаца који су били одговорни за свеукупну борбену спремност и руковођење Војском РСК. Ти некадањи „експерти” и „стратези” – креатори одбрамбене политике РСК, редовно су говорили о свима добро знаним злоделима хрватске стране, избегавајући да било шта кажу о сопственим гресима. Није чудно стога што им многи Крајишници и људи из других крајева, приговарају за „посипање пепелом”, односно скидања са себе било какве одговорности за напуштање Крајине на, како неки тумаче, нимало частан начин. Најозбиљнија је замерка, при томе, да су и политичари и војска, напуштајући безглаво РСК, оставили иза својих леђа незаштићен народ на милост и немилост хрватских снага.
Независно од тога што је Хрватска имала пуну подршку од САД и Немачке, неопозива је чињеница да РСК није требало, нити је смела, да за непуна четири дана положи оружје, јер Крајишници су поседовали људски и материјални потенцијал који је обезбеђивао не само успешан отпор већ и коначан војнички исход у своју корист. РСК је, на пример, поседовала савремено пешадијско, артиљеријско, оклопно, противваздушно, ракетно и друго наоружање. Дуго су током трогодишњих чарки и сукоба били знатно супериорнији и у броју борбених авиона и хеликоптера.
Крајишници су били у позицији да бране своју, а не да поседају туђу територију. Хрвати би морали да борбом освајају просторе богомдане за одбрану. За разлику од Хрвата, који би, да је било одбране, трпели несагледиве губитке у живој сили и техници, Срби су, с тактичког, оперативног и стратегијског становишта гледано, били у ситуацији да месецима и годинама успешно бране све делове своје државе.
Још су неповољнији услови за нападача били у погледу ангажовања оклопно-механизованих јединица. Усмерена искључиво на тешко проходне и каналисане комуникације, сва та техника била би прилично лак плен за браниоце који су располагали свим врстама противоклопног наоружања, укључујући и одговарајуће ракетне системе. На теренима какви су прилази Книну, тенк и свако друго борбено возило може се неутралисати флашом бензина, а да не говоримо о маси противтенковских мина, тромблона, ручних реактивних бацача, топова и ракета, у којима РСК није оскудевала. Хрватски тенкови су, међутим, славодобитно – без иједне огреботине, ушетали у Книн и друге градове и села Крајине.
Радисав Ристић/Политика