Концепт народне државе скован је овде још у 19. веку, а то онда значи да се власт неминовно преда у руке једном човеку који најбоље зна шта „народ хоће“. Овако историчарка Дубравка Стојановић види наш политички тренутак. Драго ми је што поново имам задовољство да вас нешто питам, после толико година, али не могу да не приметим да бих вас питала готово иста питања… Да ли осећате да су вас преварили, издали они у које сте веровали, полагали наде, на крају и гласали? – Као историчарка ја сам цинична. Професионална деформација, као да имате сопственог искуства неколико хиљада година. Зато ни у кога не полажем наде, а још мање верујем. И, пре свега, знајући историју, знам да постоје процеси дугог трајања, историјско наслеђе које утиче на нашу садашњост. Друштво има своје навике, политичку културу, начине на које функционише. То није оправдање за елите, али је упозорење да су могући само мали помаци и то уз врло много напора. Наша политичка култура је сасвим супротна -Н ту играју само сензационални резултати, без имало напора! Да ли смо могли знати како ће све испасти и да ли смо криви због незнања? – Елите јесу криве. Тачније, одговорне. Морале су знати који су могући домети, морале су имати визију, али и реалну процену могућности. Друштво не може бити криво, али оно има много проблема који коче развој. На пример, монистичко је, није плурално, мале су му потребе, плаши се слободе… То је та политичка култура о којој сам говорила. Имате ли и даље снаге и воље за отпор и критику и одакле је црпите? – Из тога што ме све гуши. Да ли је грађанско друштво у последњих 20 година непрекидно на губитку у рату са политичком елитом или су неке борбе ипак добијене? Ако је и добијено, брзо се троши. Изгледало је да је слобода медија освојена још за време Милошевића, ал‘ сад видимо да никада није постала нешто без чега се не може. Па и партијска сцена… ми се враћамо у једнопартијско друштво, као наше природно стање. Тако је било с Радикалном странком почетком 20. века, тако је и данас… То су горка искуства, а пре свега сазнање да се оно што је тешко освојено тако лако предаје. На шта вама личи оваква власт? Којим бисте прецизнијим речима описали овакву власт? – Народна држава. Тај концепт скован је овде још у 19. веку, то је програм који опстаје од Светозара Марковића, преко Радикалне странке, комуниста… То је наш основни континуитет. То „с народом, за народ“ значи да се онда власт неминовно преда у руке једном човеку, који најбоље зна шта „народ хоће“ и најбрже ће, без тих глупости као што су скупштина, странке, процедуре, остварити све „народне жеље“. Тинејџери у мојој кући верују да су Срби увек и само жртве и да нам је све ово неко намерно урадио и по томе се не разликују од многих својих суграђана? У чему нам је, заиста, крив неко други? – Проблем јесте што се на овом простору ломе интереси великих сила, и тако је то од поделе Римског царства, отприлике. Тако да је извесно да велике силе овде обарају руке једне другима, али уместо да то умемо да искористимо, ми се наместимо тако да изгубимо. А то није одговорност великих сила, него наша. А то што верују ваши тинејџери ме не изненађује, јер се тако овде све тумачи, најлакше је бити жртва, она је увек невина. То је та најдубља потка нашег популизма и национализма. Она нас је довде довела. Стално се говорило – само да неко дође да све то реши… То је та кључна реченица наше недемократске политичке културе Делите ли са мном утисак да се овде људи добровољно предају, што власти што због власти? Или, да смо постали непоправљиве кукавице? – Увек сам говорила да је то један широк консензус власти и највећег дела друштва. Свима је тако најудобније, ушушкано такорећи. Слаби су овде појединци, слабе друштвене групе које би тражиле нешто више. Људи су као незадовољни, ал‘ у ствари нису спремни да нешто ураде да би им било боље. Стално се говорило – само да неко дође да све то реши… То је та кључна реченица наше недемократске политичке културе. А онда неко стварно и дође… Када вам неко каже да не жели да се бави политиком, шта помислите? – Да ништа не разуме. Једном ми је један студент кукао што је чекао код лекара три сата. Ја му рекла да је то кључно политичко питање, а он се запрепастио, као – какве то везе има с политиком? Дакле људи не разумеју да је то суштина, да је политика ту да бисте направили свет у коме бисте боље живели. Овде је политика шибицарење – превеслати оног другог. Овде као да је постало нелагодно, непристојно рећи да си срећан… Осећате ли то? Шта мислите о томе? Може ли се и како бити срећан у Србији? – И то је кључно политичко питање. Овде је доминантна политичка мантра бити несрећан и не мењати ништа. Где је генерацијска граница колективне кривице у Србији? Јер, прича о колективној кривици само регрутује нове, љуте младе људе… – Нема ту приче о колективној кривици, него о томе да „нам намећу колективну кривицу“… Понавља се та мантра да нам то неко намеће, све да се ми ни случајно не бисмо тиме стварно бавили. Ти млади људи су „ољућени“. Они су анксиозни, јер им је наметнут тај осећај угрожености који се систематски овде гради од средине 80-их, који ствара тескобу и изазива агресивност. А од њега се не види стварност, која је сасвим другачија него што каже та прича… За разлику од шездесетих и седамдесетих, када су у светским диктатурама злочинци били министри полиције и војске, Наоми Клајн каже да су то данас министри финансија и привреде. Слажете ли се са том тезом? – Нису све диктатуре исте и зависе од онога о чему смо причали на почетку, од тих историјски одређених дубинских процеса. Ми нисмо имали војне диктатуре, али смо имали те популистичке, патријархалне, с очевима или дедама нације на челу. Ја бих, чини ми се, чак волела да једном осетим диктатуру министра привреде, јер би то значило да је некоме овде привреда важна! Тако да не треба да се бринете, ми остајемо стабилно у традицији наших модела ауторитарних режима и то се неће скоро променити. Колико у политичком и цивилизацијском смислу каскамо за најразвијенијим земљама? – Од Брегзита сам почела да говорим да можда ми нисмо на зачељу него, богами, да смо авангарда. Аргументи који су победили у Британији нису ништа паметнији од аргумената коришћених за разбијање Југославије, оно „свој на своме“, „вратити своју нацију себи“… И ово што Трамп говори смо чули од краја осамдесетих милион пута… Али озбиљно говорећи, мислим да је основно што се овде свима чини да има правила која никоме нису у интересу – ни власти, ни друштву. Да је најбоље ушићарити нешто у мутљагу. То је оно што систем „мож’ да бидне, не мора да значи“ чини вечним. (Блиц)
