„У 2017. години почиње нова епоха“

Оно што се дешавало 2016. године је последица одавно нагомиланог потенцијала, који је дошао до изражаја када је квантитет претворен у квалитет. Завршена је цела једна етапа. Окончан је период „после Хладног рата“. У том периоду се сматрало да нови светски поредак постаје све чвршћи. Испоставило се, међутим, да се дешавало нешто сасвим друго. Западне институције су деценијама опслуживале Хладни рат и биполарну конфронтацију, а у поменутом периоду је учињен покушај да се те институције прилагоде новом свету, у коме је Америка једини центар. Тај покушај се изјаловио, јер су нове околности светских збивања биле квалитативно другачије, тако да им је било потребно и другачије уобличење.

То је тек сада постало јасно. Додуше, још увек није јасно како ће се ситуација даље развијати. Засада се чини да расте талас суверенизације и одустајања од глобалног универзализма, мада су сви процеси и даље међусобно повезани и зависе један од другог. У условима промене политичког уређења посебну одговорност сносе лидери, тј. они којима је дато и поверено да управљају процесима.

А ко су заправо људи чији потези су дефинисали „палету“ 2016. године?

На крајње субјективној ранг-листи аутора ових редова прво место у светској политици прошле године је заузео Родриго Дутерте.

Он је пренаглашено оличење светске тенденције, а њени остали представници су Доналд Трамп и лидери покрета за излазак Велике Британије из ЕУ, као и остали посленици који се обично третирају као популисти. Донедавно је такав политичар био унапред осуђен на брзи неуспех и силазак са политичке сцене, али сада све може изгледати другачије, јер се мења констелација снага у свету, и мења се расположење народа.

Другој категорији, карактеристичној за 2016. годину, припадају представници политичког „мејнстрима“ који су изгубили разумевање за стање свести грађана сопствене земље.

Премијер Велике Британије Дејвид Камерон и његов италијански колега Матео Ренци одлучили су да искористе мишљење бирача у административне сврхе и доживели су фијаско. Одржавање референдума у условима свеопштег „галопирајућег“ незадовољства властима крајње је ризично, тачније гарантовано води у пораз.

У исту категорију политичара (који су погрешно проценили ситуацију) спада и Хилари Клинтон, која је Трампове присталице окарактерисала као „убоге“. Она није схватила (као ни лидери кампање за чланство Велике Британије у ЕУ) да тих „убогих“ има много и да се они могу увредити.

Посебно место у Европи и свету заузима немачка канцеларка Ангела Меркел. Она је оличење стабилности политике и у позитивном и у негативном смислу.

У позитивном, јер Меркелова, и поред свих спољних и унутрашњих тектонских поремећаја, и даље чврсто држи полуге и контролише ситуацију. А у негативном, јер је у немачкој политици све израженија национална црта, тј. упорно држање одређеног политичког курса и неспремност да се он коригује, чак и када се одиграју промене везане за врло битне околности.

Одлазећи председник САД Барак Обама завршава свој последњи мандат без тријумфалних момената. Он ће вероватно ући у историју као политичар који је добро осетио промене, али није знао шта да ради са њима.

2016. година у фотографијама: Обиље догађаја

Русији је потребна политика са новим садржајем

Владимир Путин је успешно учвршћивао свој реноме најмоћнијег шефа државе на свету. Од лета 2016. године у свету се највише говорило о мешању Русије у амерички изборни процес, а то ће се по свему судећи поновити и у Немачкој у 2017. години, на јесењим изборима за Бундестаг.

Међутим, индикативна је и сама чињеница да је Путин постао симбол нечега што изазива страх код људи унутар различитих западних земаља, а не на светској политичкој сцени.

Најважнији резултат 2016. године су промене у западним земљама као језгру светског система. Владајућу елиту збуњује све израженије одбијање друштава да иду путем који је та елита донедавно третирала као једини могући пут. Али она нема избора – мораће да коригује своје представе.

И то треба да уради брзо, јер ако се политичка елита не прилагоди расположењу друштва, она неће моћи да заустави „популисте“.

Пример добре корекције у овој години може да демонстрира Француска уколико Франсоа Фијон не допусти долазак Националног фронта на власт, а то може постићи ако преузме део његових парола.

У овој 2017. години почиње нова епоха. После Совјетског Савеза још двадесет пет година је трајао период у коме су била актуелна питања везана за окончање Хладног рата, а сада и једно и друго већ припада прошлости. То треба да схвате сви, па и Русија, којој је потребна политика са новим садржајем.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, директор за науку у клубу „Валдај“.