Смрт у сметовима Урала: Најзагонетнија трагедија у историји Русије

Планина Холатчахљ се налази у беспућима Северног Урала (550 км северно од Јекатеринбурга, а Јекатеринбург је удаљен 1.416 км источно од Москве). Њен назив на језику народа Манси значи „мртва планина” или „планина мртваца”. Легенда каже да је ту некада веома давно убијено девет ловаца и да је од тада боље избегавати ово место, нарочито ако у групи има деветоро људи.

Нико не би ни сазнао за ову легенду народа Манси да се она није остварила 1959. године. Тада је у поход преко планине Холатчахљ кренула група од деветоро туриста (седморица младића и две девојке). У ноћи између 1. и 2. фебруара сви они су изненада истрчали из шатора. Још увек се не зна шта је приморало туристе да напусте шатор и да у журби оставе све ствари и усред зимске ноћи изађу на -30 степени Целзијуса без обуће (само две особе су биле обувене). Нико од њих није жив дочекао јутро. Тако је завршила „Дјатловљева група” (по имену водича Игора Дјатлова).

Спасилачка екипа је крајем фебруара и почетком марта пронашла тела петоро младих људи километар и по од шатора у правцу подножја. Четворо је пронађено у мају, када је снег почео да се топи. Истрага је утврдила да су три особе погинуле од удараца „задобијених услед дејства велике снаге”, док су се остали смрзли у снегу. На телу једне девојке, када су га пронашли, није било очију и језика. На појединим комадима одеће пронађени су трагови радијације двоструко веће од дозвољене.

Разводњена истрага

Совјетски иследници који су се бавили случајем „Дјатлов” најпре су посумњали да су за смрт групе туриста криви ловци из народа Манси који су могли бити револтирани што туристи посећују њихове планине, или су то можда одбегли робијаши. Међутим, те верзије су одбачене, јер месецима уочи трагедије нико није побегао из затвора, а планине које народ Манси поштује као светињу налазе се на другој страни. Поред тога, на телима погинулих није било рана од оружја. Како је показала експертиза, шатор је био исечен изнутра, што значи да су „дјатловци” сами тражили спас напољу.

Мистерија страшне смрти Дјатловљеве групе

Истрага је обустављена већ крајем маја 1959. године, и случај је затворен. Званична формулација узрока смрти је веома разводњена: „сила стихије којој туристи нису могли да се супроставе”. Ову трагедију су самостално истраживали многи аматери. Неки од њих претпостављају да су власти пожуриле да „забашуре” цео случај, што је дало доста простора за размишљање и замишљање.

Честа је претпоставка да су људи изгинули у снежној лавини или одрону, али спасиоци који су трагали за туристима нису пронашли никакве трагове природне катастрофе. Штапови за скије којима је био причвршћен шатор остали су пободени у снег. Поред тога, није јасно зашто су људи бежали од лавине низбрдо, а не у страну. Искусни туристи никада не би тако поступили.

Да ли су вршене неке тајне пробе?

Људи који су у фебруару и марту 1959. године пролазили близу Дјатловљевог превоја сведочили су о необичним атмосферским појавама, о „ватреним лоптама” или „светлим мрљама” које су се кретале небом. Та околност, као и радијација на оделу, дала је неким истраживачима повод за претпоставку да је СССР на подручју Дјатловљевог превоја вршио тајно тестирање космичке или војне ракете.

Тако се појавила верзија да је туристе покрио облак отровног гаса ослобођеног приликом сагоревања ракете-носача, и да су они управо због тога напустили шатор. Али у том случају није јасно зашто су бежали тако дуго, јер је у том периоду на превоју дувао ветар, тако да би облак брзо прошао.

Опет Американци

Ниједна тајанствена трагедија у Русији не може да прође без претпоставки да су у њу умешане тајне службе, било руске, било непријатељске. Смрт Дјатловљеве групе по том питању није изузетак. Писац Алексеј Ракитин у истраживању под називом „Смрт која иде трагом” детаљно анализира многе покушаје решавања ове тајне, и одбацује један по један, а затим износи своју претпоставку да су групу уништили амерички агенти.

Према Ракитиновој верзији, у групи су били тајни агенти КГБ-а, чији је задатак био да се састану са Американцима и изврше „контролисану примопредају” фалсификованих узорака радиоактивног одела. Међутим, у последњем тренутку је превара откривена и „представници Запада” су у гневу побили совјетске агенте, а са њима и остале туристе.

Критичари постављају Ракитину питање зашто би совјетска обавештајна служба организовала „контролисану примопредају” у беспућима уралских планина, када се агенти далеко лакше скривају у великом граду. Поред тога, нејасно је зашто су у том случају Американци оставили тела побијених људи не потрудивши се да их сакрију.

Питања без одговора

Поред наведених постоје и многе друге верзије. На пример, туристе су ликвидирали агенти КГБ-а као случајне сведоке ракетних проба, или специјална јединица МУП-а мислећи да су одбегли робијаши. Или их можда нико није убио, него је младе људе једноставно обузела психоза и они су појурили из шатора у сигурну смрт. Или их је можда напала дивља животиња... Претпоставке се могу набрајати унедоглед.

Шта је ипак изазвало Тунгуску експлозију?

Како је у свом блогу приметио писац Борис Акуњин, присталице сваке верзије „веома убедљиво критикују друге хипотезе и недовољно убедљиво бране своју сопствену верзију”. Свако користи само оне чињенице које се уклапају у његову представу о тачном одговору, игноришући верзије које му не одговарају.

Истина је у томе да се не може сазнати шта се заиста догодило на планини Холатчахљ. Како је почетком 2017. године истакао бивши губернатор Свердловске области Едуард Росељ, то није могуће јер се и данас, скоро 60 година касније, подаци о овом инциденту „држе у тајности на федералном нивоу”.

Овај текст је део серије „Russian X-Files”, у којој „Руска реч” прича о загонетним случајевима, тајнама и аномалијама везаним за Русију.