Александар Први – Стаљин – Путин

Александар ШУМСКИ   Свештеник Александар Шумски истиче да хришћански вектор спољне политике који је зацртан на почетку ХIХ века, данас са радошћу примећујемо у деловању садашњег руског председника… Предвиђам да ће овај наслов текста изазвати одиозност код појединаца. Но, нисам желео да шокирам читаоца насловљавајући свој текст таквим насловом. Полазим од историјске реалности, из поимања континуитета отаџбинске историје и непобедивости њеног духовно-моралног језгра. Са таквим приступом личностима и појавама које су на први поглед потпуно некомпактибилне, при дубљем проучавању испоставља се да се ради о нераскидивој повезаности. Другог децембра 2015. године напунило се 190 година од смрти Императора Александра Првог Благословеног. Промислитељски је да управо тога дана Црква слави празник светог Филарета, Митрополита Московског. Та два велика руска човека била су тесно повезана један са другим током много година њиховог заједничког живота. Цар и светитељ су чували државни и црквени живот од свих спољашњих и унутрашњих напада и опасности. Они су часно носили свој тешки Крст који је на њих положио Господ наш Исус Христос. Треба истаћи да се име и дело Александра Првог код нас помиње знатно ређе него имена других водећих руских царева и императора. Ми много говоримо и пишемо о Ивану Грозном, о Петру Првом, о Екатерини Великој, о Александру Другом и Трећем, о Николају Првом, да и не помињемо Цара мученика Николаја Другог. У већини случајева име Александра Првог помиње се у разговорима повезаним са смрћу “августејшег оца”[1] Императора Павла Првог. И по правилу се помиње у негативном смислу. И из видокруга се потпуно губи још једно његово име – Благословени. А то име је добио исто тако заслужено као и Петар Први и Екатерина Друга што су добили имена – Велики. На позив Одељења за спољње послове Московске Патријаршије узео сам учешће у свечаном сабрању православне заједнице око споменика Александру Првом у Александровском врту. Одслужена је заупокојена литија и прочитана је дореволуционарна молитва “О упокојењу Благочестивог Господара Императора Александра Првог”. У тој молитви се каже: “Погледај благосрђем Твојим на раба Твојега Благочестивог Императора Александра Првог и помени сву кротост његову, великодушност према непријатељу, милосрђе према ближњима, смиреномудрије пред човеком и његову покорност са страхопоштовањем према Твојој Светлој Промисли… И онај који је на земљи стекао име Благословеног, молимо те, Царе, да стекне и на Небесима код Тебе име Праведног…” Те свете речи молитве не представљају официјелност – у њима се одражава суштина покајног и делатног подвига Александра Првог. У њима ми созерцавамо резултат његовог духовног и моралног развоја. У младости су духовно-морални погледи Императора Александра били донекле замагљени, њих је тада тешко било оценити као стамени хришћански поглед на свет. Међутим Наполеонова инвазија је радикално променила његов поглед на свет. Сам Император је свој унутрашњи преображај овако описао: “Пожар Москве је осветлио моју душу и загрејао моје срце вером какву раније нисам осећао”. Од тада се Александар Први не растаје са Библијом, иако је пре тога он веома ретко узимао у руке. Он је дошао до непоколебљивог сазнања да народи који се називају хришћанским морају живети по Јеванђелским заповестима. И да је најважнија обавеза руководилаца тих народа – да свим својим силама омогуће успостављање таквог живота. После коначне победе над Наполеоном најзначајнији монарси су у септембру 1815. године потписали акт који је назван “Света алијанса” у коме се огледа очит покушај уношења хришћанских елемената у политику европских руководилаца. Такав карактер овај акт је добио искључиво заслугама и инсистирањем руског Императора. Остали европски монарси су се цинично смешили и према хришћанским позивима руског Императора су се односили као према егоцентричној појави. Али ипак, они су били приморани да се потпишу испод речи тог акта да је убудуће неопходно да се сви узајамни односи “потчине високим истинама које су инспирисане вечним законима Бога Спаситеља и да се неће руководити било каквим другим правилима као заповестима свете вере, заповестима љубави, истине и живота”. Ове речи руског Императора политичари и владе тадашње Европе су доживљавали као пуну утопију. То је јасно, пошто су радови Николо Макијавелија у којима се тврди да Цар (политичар) може ићи на било какве моралне злочине уколико је то неопходно за достизање овог или оног политичког циља, за њих представљало руководећи политички приручник. Николо Макијавели је декларисао неспојивост политике и морала. А овде Александар Први одједном предлаже европским (западним) руководиоцима да се окану Макијавелија и убудуће се ослањају на Христа. Такве речи просвећена Европа још није слушала! Да ли је Александар Благословени био утописта! Наравно, био је! Но, он је бранио такву утопију без које свет уопште не може постојати. Зато што се та утопија назива Хришћанским Идеалом. Велика заслуга Александра Првог огледа се у томе што је он први у светској политичкој историји читко и јасно предложио да се води политика и узајамни политички односи међу државама, засновани на Хришћанским Идеалима и по први пут покушао да оствари те Идеале у реалном животу, у реалној политици. Немогућност остварења Хришћанског Идеала у реалном животу, ма колико то парадоксално изгледало, значи реално снагу тог Идеала и његову трајну ефикасност у реалном животу. Без обзира колико је гнусан и циничан овај или онај политички руководилац, он ипак у дубини своје душе, на дну савести, осећа да ради на супрот Богу. Потресну оцену личности Александра првог дао је светитељ Филарет, Митрополит Московски, у својој беседи изговореној над одром покојног Цара Александра Павловича. Он пре свега обраћа пажњу на то да личност Александра Првог има универзални значај: “Јер је он народима био од Бога дарован, а не само народу рускоме”. А ево како свети Филарет описује време у коме је Император Александар по Промисли Господњој живео и делао: “Није то било тихо јутро Русије него бурно вече Европе. Бура метежа је разрушила и Царски Престо и Олтаре Христове код народа (има у виду Француску) и ужасне развалине је умивала крвава киша. Из анархистичких порива појавио се попут силног вихора лопов на власти (Наполеон)… Шта би било да у овом садашњем тренутку, када је тако ојачао и узвисио се тај прекомерни на земљи, шта да Господ није подигао потребног за земљу? Шта би било са народима који су из дана у дан умножавали број поробљених људи, кроз које се само умножавао број поробљивачког оружја и повећавала снага поробљивача…?” Како су задивљујуће по дубини и тачности Филаретове дефиниције Наполеона – “прекомерног на земљи” и Александра Првог “потребног за земљу”! Даље је светитељ говорио о “амбису зла” који је донео Наполеон и о томе да је Император Александар “закључао тај бездан” а “Француски идол се разбио на грудима Русије”. И увек ће се спољни непријатељ “разбити о груди Русије”. Тако је било и 1945. године, тако ће бити и данас. Зашто сам ја толико уверен у неизбежну Руску Победу? Зато што је однос Русије према другим народима увек био праведан и опирао се на хришћански поглед на свет. Ни једна друга земља на свету чак ни приближно није приступала таквом схватању своје спољне политике. Један од оних који су на векове одредили хришћански вектор у односу Русије према другим народима, био је Александар Благословени. И у том вектору свечовечности, Русија се никада није променила. Чак ни у атеистичком совјетском периоду при Стаљину јасно се прати спољнополитичка линија Александра Првог. И с тим у вези поново бих желео да се сетим речи светитеља Филарета о томе шта би се догодило са светом да Александар Благословени није одржао победу над Наполеоном: “Шта би било са народним духом, шта би било са просвећеним и разумним образованим делом човечанства када је неограничено самољубље, када владар нема никаквих граница у неуважавању, када се непрекидно захтевало да сви морају пред њим да пузе, како би се добродетељ обавезивала само на испуњавање његове воље, истина – да само њему ласка, знање – да само проналази средства за његове циљеве…” И са пуним правом ми можемо изговорити те речи светитеља Филарета када оцењујемо значај победе СССР-а којом је руководио Јосиф Стаљин над гемранским вођом Адолфом Хитлером. У том рату исто као и у рату са Наполеоном, добро и праведност су победили зло и свако понижење истине. Совјетски војници Стаљина и Жукова, исто као и војници Александра Првог и Кутузова, донели су Европи истинску слободу и великодушност према побеђенима. Да поново цитирамо речи светог Филарета: “Александар је са победом у престоници непријатеља који су разрушили тебе, потом препорођена Престонице Александрова, кажњавао тог непријатеља казном праведника – милошћу. Ништа не дирајући, ништа не тражећи, не приказујући и не прихватајући славу победника, дарујући им заробљенике…”. А како су се понашали совјетски војници-победници на непријатељској територији? За тако огромну армију насиље над мирним немачким становништвом је било минимално и носило је случајни карактер. Стаљин није спржио Берлин него је хранио гладне Немце. Он није спалио Дрезден и није гурнуо у атомски пакао Хирошиму за разлику од западних “савезника”. У Совјетском Савезу није било стаљинског Саласпинса[2] у коме би совјетски лекари вадили крв из немачке деце како би се поправило здравље рањених војника Црвене Армије. И нису им пресађивали рожњаче од деце пораженог народа. И на Јалтинској конференцији Стаљиново име под завршним документом налази се на трећем месту, после потписа Черчила и Рузвелта. Свети Филарет говори: “Метежи ако нису уништени, онда су доведени у очајање. Дела која је решавао мач, сада решава Савет. Многобројна Александрова војска стоји у тишини као величанствена стража мира не само Русије, него и Европе”. И зар би било неправедно овакве речи светитеља поновити и у односу према Совјетској Армији која је заузела Берлин 1945. године? Нема никакве сумње да хришћански вектор спољне политике који је задао Александар Први, са радошћу можемо да пратимо и у делима, поступцима и речима руског председника Владимира Путина. Поново Русија стоји на стражи мира и поретка, поново везује адску бездан. Наш председник би данас морао да делује у условима сличним онима у којима је деловао Александар Благословени. Нема сада као што није било ни тада “тихог јутра Русије” али поново ми примећујемо, по речима светог Филарета Московског, западну “буру метежну” против Христа и “бурно вече Европе” која се погружава у хаос тероризма и новог вавилонског мешања. А иза океана се шири “неограничено самољубље владара који не уважавају никакве границе”. Александар Први је победио у свом великом рату, Стаљин у свом, Владимир Путин још мора да победи заједно са свима нама у нашем великом рату са Западом. Ми ћемо обавезно победити! Није случајно Владимир Путин заједно са Свјатејшим Патријархом Кирилом прошле године отварао споменик Императору Александру Првом у Александровском врту. Свештеник Александар Шумски, публициста, члан Удружења књижевника Русије Превод са руског: http://ruskline.ru/news_rl/2015/12/05/aleksandr_pervyj_stalin_putin/ [1] Августейший отец – Отац Отаџбине (лат. Pater Patriae) — староримска почасна титула, касније се одомаћила и у називима хришћанских царева (примедба преводиоца). [2] Концентрациони логор за децу у окупираној од стране нациста Летонији, једини на свету концентрациони логор за децу поред таквог логора у клеронацистичкој НДХ (примедба преводиоца).