На чијој је страни била Руска православна црква у Фебруарској револуцији?

Недавно је један представник РПЦ изјавио да црква не може сматрати револуцију 1917. године „великом“. Нешто касније је предстојатељ Руске православне цркве, патријарх Кирил, мало кориговао оцену тих догађаја, окарактерисавши револуцију као „велики злочин“.

Патријарх је имао у виду последице револуције и углавном оно што се догодило кад су бољшевици заузели власт у октобру 1917. године, тј. почетак грађанског рата и милитантни антиклерикализам Лењинових присталица, јер је побијено много свештенослужитеља и срушено много храмова.

Година великих потреса: Како је Русија издржала две револуције 1917?

Са друге стране, нису бољшевици почели револуцију. Одрицање цара Николаја Другог од престола било је изазвано устанком у Петрограду крајем фебруара, док су октобарским догађајима претходили месеци револуционарног превирања и непрекидне кризе власти.

У свом говору патријарх је само поменуо царево одрицање од престола, мада је управо тај догађај покренуо „црвени точак“, говорећи језиком Александра Солжењицина. Предстојатељ РПЦ није детаљно говорио о том периоду, иако управо тада, у време фебруарских догађаја, Црква није подигла свој глас у одбрану монархије. Касније је Црква подржала Привремену владу, чију је власт патријарх с правом критиковао због фаталне неспособности да изведе земљу из кризе, услед чега су бољшевици дошли на власт.

„Није било другог излаза“

Постоји мишљење да Црква у тим условима није могла поступити другачије. Победа револуције у Петрограду је била муњевита. Још 26. фебруара се чинило да влада контролише ситуацију у главном граду, а већ сутрадан је Петроград био у рукама побуњеника. Скреће се пажња и на то да Цркву и формално није имао ко да брани јер се цар Николај Други још 2. марта већ био одрекао од престола у корист свог брата, а овај је пристао да прихвати престо тек после одобрења Оснивачке скупштине. Цар Николај се о одрицању од престола није консултовао са Синодом као највишом црквеном организацијом која је после реформи Петра Првог и укидања патријараштва руководила Црквом помоћу обер-прокурора, кога је именовао патријарх. Поред тога, међу либерално настројеним бившим посланицима парламента који су дошли на власт после револуције било је само неколико присталица монархије, и то ограничене, уставне, што говори о томе да су монархистичке идеје биле слабо заступљене у тадашњој елити.

Актери руске револуције: Одгонетните личност

После реформи Петра Првог Црква у суштини није била самостална институција него нешто налик на министарство, тј. део државног система који је функционисао исто као и остали ресори, рекао је у интервјуу за „Руску реч“ историчар са Московског државног универзитета Фјодор Гајда. Најпре се догађајима није придавао посебан значај, а када је револуција неочекивано победила, Синод је поступио као и друга министарства – признао је нову власт. „Логика Синода по којој је он дејствовао састојала се у томе да се не дозволи распад државности и грађански рат. То се могло учинити на један начин […], – признавањем Привремене владе“, рекао је Гајда. Да то тада није било учињено Црква би се нашла на „политичком удару“ људи који су дошли на власт после свргавања монархије. У тим условима Синод није имао другог излаза, уверен је овај историчар.

„Многаја љета“ Привременој влади

Па ипак, противници таквог приступа оптужују Синод због тога што је готово равнодушно пратио догађаје у Петрограду и свесно је одбио да подржи цара. Заменик обер-прокурора Николај Жевахов у својим „Успоменама“ писао је да је 26. фебруара предложио митрополиту, који је председавао у Синоду, да се обрати пастви са позивом који би садржао „строго упозорење Цркве, које позива на здрав разум и у случају непослушности прети црквеном казном“. Синод то није учинио.

Зашто је поново покренута истрага убиства царске породице?

Синоду се приговара за пасивност у одбрани царске власти, али и за ужурбаност у признавању нове власти. Црквени јерарси су ступили у контакте са Привременом владом већ 2. марта, на дан када се император одрекао престола. Затим је Синод прихватио обер-прокурора кога су именовале нове власти и на својој првој седници после почетка револуције (4. марта) његови чланови су изразили радост поводом наступања „нове ере“ у животу православне цркве. Затим је нови обер-прокурор заједно са једним црквеним јерархом, како пише Жевахов, симболично изнео из сале за седнице царску столицу. Изношење столице је пропраћено патетичним говором.

Синод је 9. марта упутио посланицу у којој је позвао вернике да имају поверења у Привремену владу: „Испуњена је воља Божија. Русија је ступила на пут новог живота државе. Нека благослови Господ нашу велику Отаџбину срећом и славом на њеном новом путу“. Убрзо је специјална црквена комисија уклонила из свих црквених књига помињање императора. Свуда је оно замењено молитвама за „благоверну Привремену владу“, и то „на многаја љета“.

Да ли се Црква могла успротивити цару?

Према мишљењу историчара из Руског државног универзитета друштвено-хуманистичких наука (РГГУ) Михаила Бапкина, Црква је свесно одбацила хиљадугодишњи савез са царском влашћу, јер је у новим околностима сагледала могућност да вишевековни спор реши у своју корист, а он се састојао у питању ко је носилац врховне власти у држави – цар или првосвештеници. Бапкин изводи закључак да је из тих разлога „свештенство одиграло једну од главних улога у свргавању руске монархије“. Данас црквени јерарси прећуткују „политички став највиших црквених чинова у периоду после фебруара“, јер се он не подудара са савременим позиционирањем Цркве као организације која подржава државност и традицију, рекао је историчар у интервјуу за „Руску реч“.

Коментаришући такво мишљење у интервјуу за „Руску реч“, заменик шефа Одељења РПЦ за односе са јавношћу и медијима, Вахтанг Кипшидзе, изнео је сличне аргументе као историчар Фјодор Гајда. Представник РПЦ је нагласио да Црква није могла некако самостално дејствовати у оно доба, с обзиром на то да је фактички имала статус једног од световних ресора у императорској Русији. „Тим статусом је потпуно искључена могућност да Црква буде независна снага у друштву [која је могла имати неки свој политички став – за или против царске власти] јер је та могућност, нажалост, потпуно укинута током 200 година синодалног периода“, рекао је представник РПЦ.

Победа уз божију помоћ

Негирајући тежњу Цркве да буде савезница револуционарима у борби против монархије, представник московске патријаршије је истакао главни принцип у ставу РПЦ: „Црква никада није подржавала ништа што би допринело ескалацији сукоба међу људима истог народа, братоубилачких подела, ратова и револуција […]“. У Руској православној цркви је такође речено да се патријархове речи о револуцији као „о великом злочину“ односе на све револуционарне догађаје тог доба, почев од свргавања монархије.